POZNAVANJE BOGA
Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju.
Bog je, očito, psihička, a ne fizička činjenica, to jest, on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.
O veri se govori kada se izgubi znanje. Verovanje i neverovanje u Boga samo su supstituti. Primitivni čovek ne veruje, on zna, pošto za njega unutrašnje iskustvo važi isto koliko i spoljašnje. On još nema teologiju i nije zaslepljen zbunjijućim pojmovima. On svoj život prisilno usmerava prema spoljašnjim i unutrašnjim činjenicama koje, za razliku od nas, oseća zasebno. On živi u jednom svetu, a mi u jednoj njegovoj polovini i, verujemo ili ne, u drugi.
Među svim mojim pacijentima u srednjem životnom dobu, to jest preko trideset pete godine, nije bilo ni jednog jedinog čiji krajnji problem nije bio religiozni i nijedan se nije doista izlečio ko nije spoznao religiozno.
Ljudska duša i duševne patnje se na mnoge načine potcenjuju kao kada bi se Bog ljudima obraćao isključivo preko radija, novina ili propovedi. Bog se ljudima nikada nije drugačije obraćao do dušom i kroz dušu, duša to razume i mi ga doživljavamo kao nešto duševno. Ko to zove psihologiziranjem, skriva oči što gledaju u sunce.
Jednog lepog letnjeg dana 1887. godine vratio sam se u podne iz škole i otišao na trg katedrale. Nebo je bilo sjajno plavo i sijalo je sunce. Krov katedrale se presijavao na svetlosti i sunce se ogledalo u sveže obojenim crepovima. Bio sam obuzet lepotom ovog prizora i pomislio sam: „Bog je lep i crkva je lepa, Bog je sve stvorio i sedi iznad, daleko na plavom Nebu, na zlatnom prestolu.“ A onda je nastupila praznina i ugušujući osećaj. Bio sam kao oduzet i jedino što mi je stajalo na pameti bilo je: „sada više ne razmišljaj!“ Pojavilo se nešto strašno o čemu ne želim da mislim, u čijoj blizini ja uopšte ne želim da budem…
Prikupio sam hrabrost kao da skačem u pakleni oganj i prepusto se mislima: pred mojim očima pružala se krasna katedrala, iznad visoko plavo nebo; Bog sedi na zlatnom prestolu, visoko u kosmosu, a na presto padaju ogromni ekskrementi, na sveže obojeni crveni krov i prekrivaju zidine crkve…
Sada mi je postalo mnogo jasnije ono što ranije nisam mogao da razumem. Razmeo sam ono što moj otac nije mogao da razume: Božiju Volju kojoj se on iz najbolje namere i najdublje vere opirao. Zato on nikada nije doživeo Čudo Milosti koje sve leči i sve čini razumljivim. On je kao putokaz uzimao zapovesti Biblije, verovao je u Boga na način kako to piše u Bibliji i kako su ga njegovi preci učili. Ali on nije poznao živog, nesaopštljivog Boga koji je svemoćan i iznad Biblije i crkve, koji poziva ljude na svoju slobodu i koji ih može naterati da se odreknu svojih vlastitih viđenja i ubeđenja da bi se bezuslovno izvršila Njegova volja…
Tada je započela moja sopstvena odgovornost. Ideja o kojoj sam morao razmišljati izgledala mi je strašna, i sa njom se budila slutnja da bi Bog mogao biti nešto strašno. Bila je to bolna tajna koju sam preživljavao i, za mene, uznemirujuća i mračna stvar. Ona je bacila senku na moj život i ja sam se zamislio. Sve sam to primao kao osećanje niže vrednosti. Ja sam đavo, ili svinja, pomislih, nešto izopačeno. Tada sam počeo krišom da proučavam Bibliju mog oca. Sa nasladom sam se udubio u Jevanđelje farisejaca i carinika, i utvrdio da su upravo izabrani bili izopačeni. Neizbrisiv utisak na mene ostavili su hvalisavi neverni Toma i kolebljivi Petar koji se primiče litici.
Suština se gubi prosuđivanjem o zapadnom duhu, pošto ga on, iz neznanja, niti primećuje, niti poznaje; on gubi iz vida da čovek ima unutrašnji doživljaj, da se pomaže subjektivnim doživljajima iracionalne prirode, koji potiru racionalne argumente, naučne dokaze i obezvređuju dijagnoze.
Mi nemamo pravu predstavu o Istoku; odatle nastaje šaljivo pitanje: koliko je nekome potrebno vremena da izađe na put izbavljenja ako on Boga ljubi, a koliko ako ga mrzi? Najpre bi se pomislilo da mu je potrebno mnogo ako Boga mrzi. Ali Indus kaže: „Ako on Boga ljubi potrebno mu je sedam godina, ako Boga mrzi tri. Jer ako Boga mrzi, on na njega mnogo duže misli. Kakva prefinjena bezbožnost! Ali ovo pitanje je posve ispravno, pošto je promišljeno.
Izvor: K.G.Jung, O smislu i besmislu, Mandala, Beograd, 1989.
Slike: Jungovi crteži kao propratni deo njegovog dela Crvena knjiga (Izvor)
Napomena: Zahvaljujem se čitateljki časopisa A . A . A, Ružici Medaković, na preporuci ovog odlomka iz dela Karla Gustava Junga.
