Na donjoj strani stepenika, više udesno, video sam jednu malu blistavu kuglu koja se prelivala i čije je blještanje bilo skoro nepodnošljivo. U prvi mah sam pomislio da se okreće; zatim sam shvatio da je to opsena stvorena vrtoglavim prizorima koje je sadržavala. Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar (ogledalo, recimo) bila je beskraj stvari, jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta. Video sam prenaseljeno more, video sam zoru i veče, video sam brojne stanovnike Amerike, video sam srebrnastu paukovu mrežu usred jedne crne piramide, video sam razbijeni lavirint (to je bio London), videh u neposrednoj blizini beskrajne oči koje su se ogledale u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala sveta i nijedno mi nije uzvratilo moj lik, video sam da je jedno zadnje dvorište u ulici Soler popločano istim kamenim pločama kakve sam video u vestibilu jedne kuće u Fraj Bentosu pre trideset godina, video sam gradove, sneg, duvan, metalnu žicu, vodenu paru, video sam konveksne ekvatorijalne pustinje, i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu jednu ženu koju nikad neću zaboraviti, razbarušenu kosu i ponosno telo, video sam rak na dojci, na nekom trotoaru video sam krug sasušene zemlje gde je nekad stajalo drvo, u jednoj poljskoj kući Adrogea video sam prvi engleski prevod Plinija, napravio ga je Filemon Holand, u jednom trenutku sam video svako slovo na svim stranicama (kad sam bio dečak, čudio sam se kako se slova u zatvorenoj knjizi ne pomešaju i ne pogube), video sam dan i noć istovremeno, zalazak sunca u Keretaru čiji su odsjaji bili nalik boji bengalske ruže, video sam moju spavaću sobu, potpuno praznu, u jednoj radnoj sobi u Alkmaru video sam globus između dva ogledala koja su do u beskraj ponavljala njegovu sliku, video sam konja sa zalepršanom grivom na jednom žalu Karipskog mora, u zoru, video sam fini kostur jedne ruke, video sam preživele iz neke bitke kako šalju razglednice svojim kućama, u jednom izlogu Mirzapura video sam špil španskih karata, video sam iskošene senke paprati u jednoj staklenoj bašti, video sam tigrove, klipove, bizone, plime i vojnike, video sam sve mrave koji postoje na zemlji, video sam jedan persijski zvezdomer, videh u jednoj fioci pisaćeg stola (uzdrhtao sam zbog rukopisa) nepristojna pisma, neverovatna, precizna, koja je Beatrisa uputila Karlosu Arhentinu, video sam jedan obožavani spomenik na groblju Čakarita, videh užasne posmrtne ostatke onog što je nekad bila zadivljujuća Beatrisa Viterbo, video sam kolanje moje tamne krvi, video sam grananje ljubavi i preobražaje smrti, video sam alef sa svih tačaka, video sam u alefu zemlju i u zemlji ponovo alef i u alefu zemlju, video sam svoje lice i svoje krvne sudove, video tvoje lice, osetio sam vrtoglavicu i zaplakao jer su moje oči videle tu jedva nagoveštenu tajnu, čije ime prisvajaju ljudi, ali koje nijedan čovek nije video: neshvatljivi svet.

Osetio sam beskrajno strahopoštovanje, beskrajnu tugu.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Alef“, preveo Radoje Tatić.

Lična biblioteka

U protoku vremena naše pamćenje stvara jednu neujednačenu biblioteku sačinjenu knjigama ili stranicama čije nam je čitanje pričinilo zadovoljstvo koje bismo voleli da podelimo sa drugima. Tekstovi takve intimne biblioteke ne moraju nužno da budu slavni. Razlog je jasan. Profesori, koji tu slavu dodeljuju, manje se zanimaju za lepotu a više za pravce i datume u književnosti, kao i za besprekornu analizu knjiga koje su i napisane radi te analize, a ne radi zadovoljstva čitaoca.

Serija za koju pišem predgovore nastoji, kako ja zamišljam, da pruža to zadovoljstvo. Neću birati naslove u funkciji sopstvenih književnih navika, jedne određene tradicije, neke određene škole, ove zemlje ili onog razdoblja. „Neka se drugi hvale knjigama koje im je dato da napišu; ja se hvalim onima koje mi je dato da pročitam“, rekao sam svojevremeno. A ni danas ne znam jesam li dobar pisac; smatram da sam odličan čitalac, a u svakom slučaju osetljiv i zahvalan čitalac. Želeo bih da ova biblioteka bude isto toliko raznovrsna kao što me je moja neutoljiva radoznalost nagonila i dalje nagoni da istražujem tolike jezike i tolike književnosti. Znam da roman nije manje izveštačen od alegorije ili opere, ali ću uvrstiti i romane jer su i oni ušli u moj život. Ovaj niz heterogenih knjiga je, ponavljam, biblioteka ličnih opredeljenja.

Marija Kodama i ja lutali smo kopnom i morem po čitavoj zemaljskoj kugli. Stigli smo do Teksasa i do Japana, do Ženeve i do Tebe, i sada, da bismo prikupili tekstove koji su bili presudni za nas, obliazimo hodnike i dvorane sećanja, kao što je sveti Avgustin napisao.

Knjiga je stvar među stvarima, sveska zagubljena među sveskama koje nastanjuju ravnodušnu vasionu, sve dok ne pronađe svoga čitaoca, čoveka predodređenog za njene simbole. Tada se dešava jedinstvena emocija nazvana lepotom, ona čudesna zagonetka koju ne mogu da dokuče ni psiholozi ni retoričari. „Ruža je bez zašto“, rekao je Angelus Silezijus; vekovima kasnije Vistler će reći: „Umetnost se događa“.

Kamoli sreće da si ti onaj čitalac na koga je ova knjiga čekala.

.

Spisak naslova Borhesove „Lične biblioteke“

1. Hulio Kortasar: „Priče“
2. Apokrifna jevanđelja
3.Franc Kafka: „Amerika“, Kratke priče
4. DŽ. K. Česterton: „Plavi krst i druge priče“
5. V. V. Kolins: „Mesečev kamen“
6. M. Meterlink: „Inteligencija cveća“
7. Dino Bucati: „Tatarska pustinja“
8. Henrik Ibzen: „Per Gint“, „Heda Gabler“
9. Ž. M. Eša de Keiroš: „Mandarin“
10. Leopoldo Lugones: „Jezuitsko carstvo“
11. Andre Žid: „Kovači lažnog novca“
12. H. DŽ. Vels: „Vremeplov“, „Nevidljivi čovek“
13. Robert Grejvs: „Grčki mitovi“
14. Fjodor Dostojevski: „Zli dusi“
15. E. Kasner i Dž. Njumen: „Matematika i mašta“
16. Judžin O’Nil: „Veliki bog Braun“, „Neobična međuigra“, „Crnina pristaje Elektri“
17. Arivara no Narihira: „Izeove priče“
18. Herman Melvil: „Benito Sereno“, „Bili Bud“, „Pisar Bertelbi“
19. Đovani Papini: „Svakidašnja tragičnost“, „Slepi pilot“, „Reči i krv“
20. Artur Mejčen: „Tri varalice“
21. Fra Luis de Leon: „Pesme nad pesmama“, „Izlaganje knjige o Jovu“
22. Džozef Konrad: „Uže oko vrata“, „Srce tame“
23. Edvard Gibon: „Opadanje i propast Rimskog carstva“
24. Oskar Vajld: Ogledi i dijalozi
25. Anri Mišo: „Varvarin u Aziji“
26. Herman Hese: „Igra staklenih perli“
27. Enoh A. Benet: „Živ sahranjen“
28. Klaudije Elijan: „Životopis životinja“
29. Trostejn Veblen: „Teorija o dokonoj klasi“
30 Gistav Flober: „Iskušenja svetog Antonija“
31. Marko Polo: „Putopisi“
32. Marsel Šveb: „Izmišljeni životi“
33. Džordž Bernard Šo: „Cezar i Kleopatra“, „Zapovednica Barbara“, „Kandida“
34. Fransisko de Kevedo: „Marko Brut“, „Čas svih“
35. Eden Filpots: „Crveni Redmayne“
36. Seren Kirkegor: „Strah i drhtanje“
37. Gustav Majrink: „Golem“
38. Henri Džejms: „Učiteljev nauk“, „Šara na tepihu“, „Privatni život“
39. Herodot: „Devet knjiga Istorije“
40. Huan Rulfo: „Pedro Paramo“
41. Radjard Kipling: „Priče“
42. Vilijem Bekford: „Vethek“
43. Daniel Defo: „Mol Flanders“
44. Žan Kokto: „Profesionalna tajna i drugi spisi“
45. Tomas de Kvinsi: „Poslednji dani Emanuela Kanta“
46. Ramon Gomes de la Serna: „Predgovor delu Silverija Lanse“
47. „Hiljadu i jedna noć“
48. Robert Luis Stivenson: „Nove arapske noći“, „Merkhajm“
49. Leon Bloj: „Spasenje za Jevreje“
50. „Bhagavad-Gita“
51. „Gailgameš“
52. Huan Hose Areola: „Fantastične pripovetke“
53. Dejvid Garnet: „Od dame do lisice“, „Čovek u zoološkom vrtu“, „Povratak mornara“
54. Džonatan Svift: „Guliverova putovanja“
55. Pol Grusak: Književna kritika
56. Manuel Muhika Lajnes: „Idoli“
57. Huan Ruis: „Knjiga Dobre ljubavi“
58. Vilijam Blejk: Sabrane pesme
59. Hju Valpol: „Na mračnom trgu“
60. E. Martines Estrada: Pesničko delo
61. E. A. Po: Priče
62. Vergilije Maron: „Enejda“
63. Volter: „Pripovetke“
64. DŽ. V. Dun: „Ogled sa vremenom“
65. Atilio Momiljano: Ogled o „Besnom Orlandu“
66. Vilijem Džejms: „Raznolikost verskog iskustva“
67. Knjiga mrtvih
68. DŽ. Aleksander Gan: „Problem vremena“

Za svaku pojedinačnu knjigu iz ovog spiska Borhes je napisao i predgovor. Godine 1984. argentinska izdavačka kuća Hyspamerica, koja se inače bavi prodajom knjiga po kioscima dnevne štampe, predložila je Borhesu da odabere sto naslova obavezne lektire te da za njih i napiše predgovor, čime bi se stvorila zaokružena edicija čiji bi naziv bio „Lična biblioteka“. Odonda pa sve do svoje smrti Borhes nije prestao da sastavlja spiskove dela i autora, od kojih je neke i izostavio, poput Dantea i Šekspira, smatrajući da bi njihovo uključivanje bio čist pleonazam. Tokom čitavog ovog posla, kojem je kao nekoj vrsti igre Borhes posvetio duga popodneva u svom nekadašnjem stanu u ulici Majpu u Buenos Airesu, kao i bezbroj časova po hotelskim sobama na svim krajevima sveta, barem su dve stvari postale očigledne: da će kriterijum stvaranja te biblioteke biti neopozivo njegov, a da taj kriterijum treba povezati sa užitkom čitanja i sa sećanjem na ta čitanja nezavisno od bilo kakve hronologije ili klasifikacije, te da je spreman da odbrani svoje uverenje da se jedna prava biblioteka ne stvara hiljadama dela. Imao je običaj da kaže da je i tih sto što mu je naručeno previše.

Izvor: Horhe Luis Borhes: „Predgovori“, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd 1990.

Slike: Engleska izdanja Borhesovih dela, Dutton Press. Prevod Norman Thomas di Giovanni .

Ne primećujemo uvek da su četri velike figure novovekovne mitologije: doktor Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, gotovo savremenici. Godine 1587. Johan Špis objavio je u Franfurtu anonimnu Povest o doktoru Johanu Faustu, a godinu dana kasnije, oko 1588, pojavio se Doktor Faustus Kristofera Marloa; oko 1602. igran je Šekspirov Hamlet, a 1604. objavljen je prvio deo Servantesovog Don Kihota; 1630. pridružio im se Seviljski zavodnik Tirsa de Moline, a 1665. i Molijerov Don Žuan. Tako je za nepunih pedeset godina – ako izuzmemo Molijera, čija je drama adaptacija već poznate priče – Evropa dobila četri ličnosti u kojima su sažeta neka od najvažnijih pitanja ljudske sudbine modernog vremena. Oni su za nas isto što su Edip, Orest ili Antigona bili za antiku, i u svojoj studiji o Don Kihotu Salvador de Madaniaga ne kaže uzalud da su „Don Kihot, Sančo Don Žuan, Hamlet i Faust petorica velikih ljudi koje je čovek stvorio“. Iako o svakom od njih postoje brojne studije i rasprave, još uvek ih ne vidimo zajedno, na okupu, onako kako nas na to upućuje vremenska bliskost u kojoj su nastali. Tačnije rečeno, ne vidimo u kojoj su meri oni različiti vidovi jedne iste egzistencijalne drame.

Šta je među njima zajedničko? Prvo što nam odmah pada u oči jeste da se svi oni ne pojavljuju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Katalion (kod Tirsa de Moline) odnosno Zganarel (kod Molijera). Međutim, primetićemo i kako odnosi u tim parovima nisu isti. Za Fausta, Mefisto nije ono što je Sančo Pansa za Don Kihota – naprotiv, on je nešto potpuno suprotno. Zato moramo pogledati malo bolje: postoji li za Fausta neka ličnost koja bi mu odgovarala na isti način na koji Sančo odgovara svome gospodaru? Postoji, i to je student Vagner, još veoma nerazvijeni embrion Sanča isto onako kao što je Horacio – koga svi u Hamletu, počev od Klaudija, nazivaju „dobrim“, pošto se o njemu očigledno nema šta drugo reći – još uvek veoma neizdeferenciran u svome odnosu prema danskom kraljeviću, pa ne znamo je li on samo confident Hamletov, ili je tek nagoveštena mogućnost jedne ovozemaljske i zdravorazumske protivteže. Jer, taj ovozemaljski drugi, koji uvek prati naše junake, lik je koji se razvija, da svoju punu meri dostigne u Sanču Pansi i Zganarelu. U svojoj poznatoj pesmi, Zbignjev Herbert je brige o ovozemaljskim poslovima u Hamletu dodelio Fortinbrasu: posle velikog pokolja, na njemu ostaje da se brine o porezima i kanalizaciji u zapuštenoj državi, razdiranoj nedoumicama svih mogućih vrsta, i to nam samo pokazuje do koje su mere mogućnosti koje u sebi sadrži lik Hamletovog vernog i pomalo ograničenog prijatelja ostale nerazvijene i neiskorišćene u Šekspirovoj tragediji.

Pa ipak, sa te strane, sa strane na kojoj svaki od ove četvorice junaka zanesenih nekom od bitnih nedoumica ljudskog života ima svoju ovozemaljsku i zdravorazumsku protivtežu, stvari su prilično jasne. Ali ko je ekvivalent Mefista kod ostale trojice ovih velikih savremenika? U Hamletu je to očigledno Duh Hamletovog oca, koji, kao i Mefisto, dolazi sa drugog sveta; u Seviljskom zavodniku, odnosno Don Žuanu, to je Komandorova statua, koja odvodi Don Žuana na onaj svet. A u Don Kihotu? Spremno možemo da kažemo kako su to pisci romana koji su nesrećnog Alonsa Kihana odveli u nestvarni svet maštarije i viteških podviga. A oni se njemu obznanjuju posredno, preko svojih knjiga, kao što je i u Danteovoj Komediji „svodnik bila knjiga, I onaj ko ju je napisao“. Međutim, pogledajmo malo bolje: postoji li neko ko se živo prikazuje Don Kihotu, a došao je iz tog drugog sveta o kome govore pisci u svojim romanima? I sada pred nas iskrsava ličnost Samsona Karaska, koji uzima na sebe ulogu lutajućeg viteza, odnosno iz drugog sveta, da bi nesrećnog Don Kihota vratio u ovaj svet, i tako ga spasao. A to što Samson Karasko samo igra ulogu, u ovom svetu, ličnosti iz jednog drugog sveta, pokazuje nam da je on već jedan atrofiran ostatak, isto onako kao što je Vagner bio nerazvijeni zametak Sanča i Zganarela.

I sada vidimo da svaka od naše četri velike figure moderne mitologije ima po dva saputnika, a ne samo jednog, kako nam se to u prvi mah činilo: Faust ima Vagnera i Mefista; Hamlet Horacija i Duha; Don Kihot Sanču i Samsona Karaska; Don Žuan Zganarela (ostavimo Kataliona u polumraku u kome prebiva drama Tirsa da Moline, daleko slabija od Molijerove) i Komandorovu statuu. Drugim rečima, svaki od njih je u nekoj vezi sa dva sveta: ovozemaljskim svetom, i svetom sa one strane, i svaki stoji raspet između ta dva sveta, jednog opipljivog, i drugog koji se nalazi s one strane granica našeg opažanja. Tačnije rečeno, sva četvorica nas upućuju na jedan isti osnovni odnos, odnos između ovog i jednog drugog sveta, i na načine na koji jedan utiče na drugi. I sva četvorica su, u stvari, različiti vidovi drame toga prelaza, i kao da nam postavljaju isto pitanje: šta se zbiva kada ono što je postojalo van čoveka počinje da postoji u čoveku, kada moći koje su pripadale drugome postanu njegove sopstvene, a problemi koji su imali svoje razrešenje u transcedentalnom svetu postanu ljudski problemi bez razrešenja?

Legenda o Faustu, kaže Lukač u svojoj knjizi Gete i njegovo doba, „predstavlja tragičke konflikte bezgraničnih težnji čoveka, oslobođenog srednjovekovne stege, za sveznanjen za neograničenom aktivnošću, za neograničenim životnim uživanjem“. A kod Marloa, Zli anđeo obećava Faustu:

Npreduj, Fauste, u nauci slavnoj
Koja sva blaga Prirode sadrži,
Budi na zemlji što na nebu Jov.
Gospodar i vladar elemenata
(Prevod Ž. Simića i S. Pandurovića)

Ne može biti sumnje da je Faustova sudbina u stvari drama preuzimanja prerogativa božanskog znanja i božanskih moći od strane čoveka. Ali kada ono što je bilo vlasništvo božanstva pređe u ljudske ruke, stvari moraju da izgledaju – bar u prvo vreme – pomalo komično. Nijedan Faust, ni onaj Marloa, ni Geteov, nije izbegao ovu komičnu crtu, bolje rečeno, ne može a da nam ne izgleda smešno. Kod Marloa, Faust je detinjast, komičan i teatralan u prikazivanju svojih novostečenih moći, i sve se svede na nekoliko gotovo cirkuskih trikova: on opali šamar rimskom papi i stvori, usred zime, sveže grožđe jednoj grofici u drugom stanju. Ni geteov nije ništa manje detinjast i ništa manje komičan u trenutku u kome mu Mefisto obeća sve čari ovozemaljskog života i kada – opčinjen napitkom – ugleda Margaretu i zaželi je. Zar se sve svodi na to? ne možemo a da se ne zapitamo. Svodi se. Jer, u ljudskom posedu, božansko mora postati komično, odnosno čovek koji zaželi božansko može da dobije samo nešto što je u komičnom raskoraku sa onim što je želeo. Možemo da kažemo kako je Mefisto izigrao Fausta i, umesto prave stvari, dao mu samo komični Ersatz; ali mislim da bi bilo daleko tačnije reći kako je naša sudbina da – zaželimo li ono što nije naše – dobijemo samo komičnu zamenu, ne primećujući da je to samo zamena.

Tako Faust ima i svoju tragičnu, i svoju komičnu stranu, odnosno, njegova tragedeija se i sastoji u tome što mu se ambicije pretvaraju u komediju, u mađioničarske trikove i osvajanje jedne cure. I Don Kihot ima takođe i svoju komičnu, i svoju tragičnu stranu. Komična je očigledna, ali tragična nije. Obično vidimo samo onu prvu, pa kažemo kako plemeniti vitez vidi divove umesto vetrenjača i stavlja na glavu berberski tanjir misleći za njega da je čudotvorni Mambrinov šlem; ali trebalo bi, kao što to čini Unamuno, potpuno preokrenuti način posmatranja i stvari gledati sa druge strane. I tada ćemo shvatiti da Don Kihot ne vidi ono što ne postoji, već vidi ono što je tek prestalo da postoji. On veruje kako je opčinjen od strane zlog i njemu nenaklonjenog čarobnjaka, „koji me goni zavideći slavi koju je video da ću zadobiti u ovom boju, pa je preokrenuo neprijateljske vojske u stado ovaca. Inače, tako ti života, Sančo, učini nešto da se uveriš i da vidiš da je onako kako ti ja kažem: pojaši svog magarca, pa pođi onako za njima, pa ćeš videti, kad budu odavde nekoliko odmakli, kako će da uzmu svoj pređašnji oblik i da prestanu biti škopci, nego da budu ljudi sasvim onakvi kakve sam ti ih ja opisao.“ Ali, ni on sam nije sasvim siguran da će se ovnovi tako brzo pretvoriti u vitezove, pa odmah dodaje: „Ali nemoj sad da odlaziš, jer mi treba tvoja služba i pomoć.“

Servantes je majstor višestrukog prelamanja. Don Kihot je zaluđen viteškim romanima, pa mu se od stada ovnova pričinjava vojska vitezova; on veruje da je opčinjen od strane zlog i pakosnog čarobnjaka, koji zbog njega pretvara vitezove u ovnove; na kraju, nije sasvim siguran da to ipak nisu samo obični ovnovi, pa zadržava Sanča da ne ode i osvedoči se kako su to ipak vitezovi. Reći ćemo da se on brani od stvarnosti, jer posle ovakvih dijalektičkih preokretanja, ni mi sami više nismo sigurni šta je stvarnost a šta nije, jesu li stvarni ovnosi ili vitezovi. Pa ipak, ne zadržava li on Sanča iz jednog drugog razloga: što Sančo ne bi video vitezove, pa čak i da se ovnovi ponovo pretvore u njih. Treba se samo setiti Hamleta. U sceni u Gertrudinoj spavaćoj sobi, smao je Hamlet taj koji vidi Duha: njegovoj majci se čini da on govori sa nekom od utvara svog pomračenog uma.

Hamlet uverava druge da je lud, Don Kihot uverava i sebe i Sanča da je omađijan, i – što je najlepše – ima pravo. Jer on je opčinjen i omađijan time što se nalazi u jednoj stvarnosti koja ga neprekidno izneverava, i čini sve što može da bi bar nekako sačuvao postojanje jedne druge stvarnosti, koju drugi ne mogu da vide: „Sančo, brate, treba da znaš da sam ja po nebeskoj milosti rođen u ovom našem železnom veku da uskrsnem vek zlata, ili zlatni vek, kao što ga zovu.“ I u pravu je. Jer on je poslednji preživeli ostatak jedne druge stvarnosti, u kojoj su postojali i divovi, i lutajući vitezovi, i zli čarobnici, i nije to njegova zanesenost što umesto vetrenjača vidi divove, već divovi zaista postoje, ali u jednom svetu koji je prestao da postoji, isto onako kao što su postojali Zevs i Apolon, kao što postoji duh Hamletovog oca koji dolazi iz drugog sveta, i mi ne možemo da kažemo kako on ne postoji. Svaki pokušaj da se Duh, u nekoj modernije usnerenoj interpretaciji Šekspirove tragedije prikaže kao „unutrašnji glas“, vizija, ili otelovljenje Hamletove podsvesti, ne može da uspe. Jer Hamlet je drama sa duhom, kao što je Don Kihot roman sa divovima koji se jesu pretvorili u vetrenjače. Sančo ne vidi divove, kao što Gertruda ne vidi duh svoga bivšeg muža, ali oni zbog toga nisu prestali da postoje: oni postoje u jednoj drugoj stvarnosti, koja je potpuna, završena i savršeno koherentna celina, ali za koju ni sam Don Kihot ne veruje sasvim da postoji, tačnije rečeno, da još postoji.

I ono što u Servantesovom romanu vidimo – mimo svih parodijskih namera autora – jeste taj odnos između dve stvarnosti. Za veleumnog plemića iz La Manče, svet je još uvek pun tajni, čarolija i svetinja, ali on već živi u jednom sasvim desakralizovanom svetu. „Sve što činim“, kaže on Sanču, „nije šala nego najveća zbilja.“ To nije izjava ludaka, zatvorenog u svoj svet, već čoveka koji želi da preobrazi ovaj svet, da mu ponovo da nešto od čari koju je nepovratno izgubio; ovaj naš svet on vidi duhovnijim nego što jeste, zato što sam prebiva u jednom drugom svetu. To počinje sa dvema prostitutkama koje se njemu učine kao dame, pa im se on tako i obraća. U svom Životu Don Kihota i Sanča Panse Unamuno to komentariše ovako: „O, svemoćna ludosti! U očima junaka devojčure se pričiniše kao dražesne gospođice; njegova čednost prelazi na njih i čini ih čednima i čistima… Don Kihot ih je raznežio i uzdigao do dostojanstva dama. Beše to prva nepravda koju je na ovome svetu naš Vitez ispravio i koja, kao i sve druge koje je ispravio, osta neispravljena.“ Na žalost, u ovim rečenicama ima više lirike nego pravog shvatanja stvari koje se zbivaju u Servantesovom romanu u kome se dve vrste stvarnosti neprekidno ogledaju jedna u drugoj.

Don Kihot je tako na granici između dva sveta, Don Žuan je sasvim u laičkom i desakralizovanom svetu. Njegove ljubavi, njih, kako nam svedoči Deni de Ružmon u svojoj knjizi Ljubav i Zapad, hiljadu i tri (1003) na broju u stvari su – ne treba to naročito ni isticati – desakralizovani vid mističke, srednjevekovne ljubavi za jednu ženu. U tim Don Žuanovim avanturama ekstenzovnost je zamenila intezivnost, odnosno, ono što je u mističkom svetu srednjeg veka bilo intezitet, u laičkom svetu novog veka postaje ekstenzitet, kvalitet se pretvara u kvantitet. „Don Žuan deluje u skladu sa etikom kvantiteta“, kaže Kami u Mitu o Sizifu, „za razliku od sveca koji teži kvalitetu. Svojstvo je apsurdnog čoveka da ne veruje u duboki smisao stvari. On na brzu ruku prelazi pogledom ova vrela ili zadivljena lica, gomila ih i spaljuje. Vreme korača sa njim. Apsurdan je onaj čovek koji se ne razdvaja od vremena. Don Žuan ne želi da pravi ‘zbirku’ žena. On iscrpljuje njihov broj, a sa njima i svoje izglede na život.“ Odnosno: „Apsurdni čovek umnožava ono što nije u stanju da sjedini.“

Teško je ovome bila šta dodati. Ako je iko znao šta znači živeti u do kraja desakralizovanom svetu, u svetu bez transcedencije, znao je Kami. Don Žuan je bez sumnje heroj ovozemaljske ljubavi, ali upravo jedna novija studija o njemu stavlja nam do znanja da je njegova muškost krajnje problematična. „Fizički izgled pravog Don Žuana“, kaže španski lekar i pisac Gregorio Maranjon u svojoj studiji Don Žuan i donžuanizam, „potvrđuje njegovu neodređenu muškost. Don Migel de Manjara, koga smatraju jednim od uzora za lik Zavodnika, na Muriljovom platnu ima crte divne, mlade devojke… Kazanova, na jedinom autentičnom portretu koji znamo, ima savršenstvo i nežnost crta žene.“ I ta neodređena muškost junaka koji se proslavio podvizima svoje muškosti, ne pokazuje li nam ona do koje je mere Don Žuan samo bezličan katalizator pretvaranja mističke ljubavi u svetovnu, kao što su bezlični i oni ljudski modeli čije fotografije danas vidimo u knjigama o tehnici seksualnog čina? Broj njegovih ljubavi nije svedočanstvo o neiscrpnim i zadivljujućim fiziološkim mogućnostima Zavodnika, koliko znak a je ljubav iz jednog sveta prešla u drugi, da se pretvorila u broj, kao što se iza već maglovitih ruku divova ukazuju kosturi krila vetrenjača.

I pošto je već sasvim u ovom svetu, jedini način koji je Don Žuanu ostao da bar baci pogled u drugi svet, jeste da ga izazove. Kada on poziva Komandorovu statuu na večeru, to nije gest revolucionarnog svetogrđa, kao što je mislio Bernard Šo, već pokušaj da se pređe granica jednog sveta i korakne u drugi, koji se toliko udaljio od nas da nam se još samo na taj način može približiti. U modernoj verziji Maksa Friša, drami Don Žuan ili ljubav prema geometriji, Komandorov dolazak je predstava koju Don Žuan režira, jer pozvati jedan kip na večeru i jeste veliki teatarski gest: samo što je taj teatar priznanje da se još samo pozorištem može doći do onog sveta u kome Komandor prebiva. Bojim se, ipak, da Maks Friš previđa jednu bitniju poentu u svojoj drami: da je Komandorova statua realna, kao i duh Hamletovog oca, i da je Don Žuan priziva teatrom kao što i Hamlet priziva istinu o smrti svoga oca teatrom, jer teatar je nešto što se nalazi i u jednom i u drugom svetu, i u ovom, i u onom. On se pretvara u stvarnost, a ko se, posle apsolutne pripadnosti jednom svetu okreće drugom, i tako se nađe između njih, od jednog će propasti.

Taj razmak između dva sveta, pa često ni njihovo postojanje, ne primećujemo uvek u Hamletu. Previđamo da je Šekspirova tragedija drama o dva sveta, i da se njen junak nalazi između njih. Jedan je svet danskog dvora, ovozemaljski svet u kome je sve neizvesno, neodređeno i nesigurno, u kome ubice imaju osmeh na licu, a čedne se devojke začas pretvaraju u provokatore; drugi je svet iz koga dolazi Duh, u koji je Hamletu bilo dato da baci jedan pogled, i u kome je sve izvesno, sigurno, određeno i definisano, u kome se najzad otkriva i u Paklu Danteovom. Ko je jednom bacio pogled u drugi svet, taj više nije isti čovek kada se okrene ovome. Don Kihot pomeri pameću kada mu viteški romani otvore pogled u svet pun čarolije, Hamlet glumi ludilo. Da li je to ludilo samo glumljeno, ili nam se ludim mora učiniti čovek koji je zavirio tamo gde još niko nije imao pristupa, koji se vratio odakle se još niko nije vratio? Može biti i jedno i drugo. U dva sveta, čovek se ogleda kao u dva naspramno postavljena ogledala; sudbina mu je, valjda, da traži svoj lik čas u jednom, čas u drugom, a da mu on stalno izmiče u bezbroju likova što ih vidi sa jedne, i sa druge strane.

(1971)

Izvor: Jovan Hristić, „Studije o drami“, Narodna knjiga, Beograd 1986.

Ruski reditelj Andrej Tarkovski u mnogim filmovima koristi renesansno slikarstvo kao inspiraciju. Ovde vidimo četri kadra iz filma „Ogledalo“ – dečak lista knjigu posvećenu Leonardu da Vinčiju. U nastavku slede pojedini citati reditelja o umetnosti, njenom značaju i ulozi u životu pojedinca.

„Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada..“

„Kad god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestaje bez traga, tada je to neverovatna poezija.“

„Ako čovek prihvata isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja, rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti.“

„Dobar reditelj može se prepoznati već na osnovu jednog kadra. Uvek ćete prepoznati režiranje Bergmana, Kurosave i Antonionija, niko od njih nikada ne može biti pomešan s bilo kim drugim, jer je kod svakoga od njih opažanje vremena uvek isto. Pravi umetnik stvara intuitivno.“

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu.. Ono što čovek sanja i ono čemu se nada.. Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno, božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda zaista i beskrajan – put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku muziku… Kina šest stotina godina pre Hrista… Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa” i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

Odlomak iz knjige “Vajanje u vremenu” koju je na srpskom objavila Izdavačka kuća “Obradović”, Beograd 2014

Izvor: Danas

Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

Povodom dvadeset i pete godine od smrti Danila Kiša (22.02.1935 – 15.10.1989), Treći program Radio Beograda reprizirao je razgovor koji je 1987. godine sa piscem vodila Radmila Gligić.

„Knjige i nisu ništa drugo do piščeva lična i porodična arhiva. Biografija pisca je nalik na palimpsest. Sve zavisi od toga koji nas sloj rukopisa interesuje. Na tome se zasnivaju sve kritičarske škole, na tom opredelenju za jedan od slojeva palimpsesta. Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe. Kad sve to što kažem ne bi bilo rečeno „na izvestan način“, to bi bila samo tzv. ispovest. Ovako, to je proza. Proza života. Fukoovska proza sveta.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: svaki put se iznova iskušava. Kada je već seo za pisaću mašinu, on se opredelio, i on je svestan tog opredeljenja. Kao što je svestan i činjenice da je to opredeljenje privremeno, da je ta dilema lišena ovog časa, i za ovu priliku. Sutra će ponovo stajati između omče i pisaće mašine.. Kuda da proturi svoju ludu glavu: kroz omču konačnosti ili se nagnuti nad vrtoglavim ponorima mogućnosti? – To je čin pisanja, ‘mrtvi ugao’. Sve ostalo je usmeno kazivanje, publicistika.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

„Čovek postaje pisac upravo zato što je odabrao da kaže izvesne stvari – svoju tragičnu usamljenost, svoje očajanje – ali on je tada, u tom trenutku tragičnog izbora između pisanja i akcije, tj. pisanja kao akcije, još samo kandidat za očajnika ali ne još i pisac, i on veruje da je pisanje dostojna zamena egzistencije i da dakle ima neki viši smisao. Pisanje je traganje za sopstvenim identitetom, jer smo već saznali da se literaturom i pomoći nje ne može učiniti ništa. Onaj ko hoće prozom da prosvećuje, ‘da kaže svetu neke stvari’ – taj je zapravo publicista. I tada ne piše prozu. Proza počinje tamo gde prestaje poruka.“

Izvor citata nepoznat. Iz moje beležnice (2006).

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je sve bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zameniti ni zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza preostalih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti i zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.“

Ivo Andrić, „Znakovi pored puta, II tom“

Fotografija: Tessa Traeger

To što snivam nije, samo po sebi, neobično. Ispod stare i natrule daske viri jednom trećinom tela sakriven pauk. Krupan, siv i jak. To je sve. Ali ništa se strašnije ni luđe ne može zamisliti.

Iz knjige „Znakovi pored puta“

Karakterističan deo lepote ženskog tela je – vrat. Kod mladih i lepo građenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. To statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela; ono je bitna oznaka mladosti. S godinama, telo počinje da se račva, veza između pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje, pa da biva vidljiva. I sam vrat nije više onako sliven iz jednog komada, kao što je bio; počinju da se ocrtavaju, naročito kod pokreta, mišići i tetive, a ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na koži, to je već kraj lepote.

Izvor citata: Zadužbina Ive Andrića

Skulpture: Ivan Meštrović

.

Na Soundloud profilu bloga A . A . A možete čuti Ivu Andrića kako čita svoju priču „Sunce“.

Reč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja.

Detaljnije o ovim delima možete čitati na sajtu zadužbine ovog pisca.http://www.ivoandric.org.rs/

Pisac Ivo Andrić čita odlomak iz romana „Na Drini ćuprija“.

Neki od mnogobrojnih poštovalaca dela ovog pisca imali su priliku da prvi put čuju njegov glas. Zapis se pojavio u emisiji „Trezor“ a urednici facebook stranice „Fragmenti prošlosti“ konvertovali su ga u video format koji vam ovde prenosim.

Ivo Andrić na blogu A . A . A

O PUTOVANJIMA

„Da imamo brašna kao što nemamo masla, pozajmili bismo tavu i napravili halvu.“ – Srpska narodna poslovica

Gledajuci iz Trsta prema Krasu i Balkanu, Fransoa Rene de Šatobrijan je zabeležio:

„Odavde su lavovi.
Da li se mi hranimo njima, dragi Ivane, ili oni nama?
Jesmo li mi oni?“

Dakle, naš svet je metaforično definisan lavovima, naime onim čega ovde NEMA. To je ono, Ono čuveno jetko NEMA iz vaše priče „Zmija“! Nema alkohola protiv zmijskog ujeda, možeš igrati šamanski ples ili urlikati. Nema!

Nema novaca. Nema puteva. Nema sveća. Nema soli. Nema ni dostojanstva za svakoga. Samo kamena i dima ima svima.

Trebale su vam drugačije plaveti, drugačiji zalasci sunca, drugi začini koji su u vazduhu i vodi, drugačija svetlost. Celo Inostranstvo i nije bilo ništa drugo nego začin. Buktanje! Promena! Neovdašnje! Važno je bilo pobeći od običnog, od sebe, od stidno banalnog, grubog i neslanog u estetsku besmrtnost.

Želeli ste da putujete – iz grubosti u uljuđenost, iz haosa u harmoniju. Iz sebe u druge.
Hteli ste da razumete svrhe svih svijetala.

„I bilo je to kao tango u Vavilonu.
Kao san o kiši.“

I gazili ste sene pred sobom. I svetlele su ceste. I „nebesa su se razvila kao svitak i zapulsirala bujnim plavetnilom“. I tako ste izašli ispod Popinog sporednog neba i stupili pod glavno. Prošla vas je sumanuta jeza niz kičmu i udarile su vam besmislene suze na oči, usred osećanja raskoši i obilja sveta… Sve je na ovom svetu putovalo, samo niste razumeli odakle da vi držite kormilo te lađe gospodnje.

Putovanje je nudilo mogućnost ako ne besmrtnosti a ono višestrukog postojanja. U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. Kao što su Platonovi animus i anima žudeli da se sjedine, tako su i ljubavničko „naše“ i „strano“ želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre „slučajnost rođenja“.

Želeli ste da doživite zvona nad venecijanskim ostrvima. I boga koji se zove Bosfor. Da i vi, čovek iz Višegrada, šetate trgovima uglačanim planinom minulih cipela, odgonetate kaleidoskopske slike u mermeru, da se vozite kroz tunele od pinija. Hteli ste da prelazite pustinje od cimeta, gde gazele ližu svete grobove. Hteli ste da doživite Trg nebeskog Mira i da i vi maštom dodate ruke Niki u Luvru. Hteli ste da vidite nešto luckasto i poneseno u arhitekturi lisabonskih palata.

Hteli ste da živite igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk. „Hteli ste da vaš život bude svetionik novim putnicima na krivim putevima.“

Na svojim putovanjima nisu vas interesovale katedrale nego ljudska srca. Za vas je ljudsko lice uvek bilo važnije od renesansne palate.

„…ali ljudskog lica nisam zaboravio nikad, divnog ljudskog lica, obasjanog sjajem razuma i samo ljudske tuge radi onog što se vidi.“

Sve šumne fontane, mermeri, ornamentne fasade postojali su samo s obzirom na ljude i kao izraz ljudi. Nekada vam se činilo da su to mermerni paravani nad kolonijalizmom i eksploatacijom. Kad bi ih zasekli, možda bi krv potekla iz tih sjajnih fasada. Trzaj obrve ili drhtaj glasa za vas je bio važniji od erkera i balustrade. Ono što je čovek stavio „na sebe“ (haljine i građevine) vas je manje zanimalo od izraza ili gesta u kom se unutrašnjost čovekova najednom izdajnički ukaže oku posmatrača.

Ono što je već ostvareno u kamenu smatrali ste dovršenim, beživotnim. Vas – pesnika energije i nevidljivog – teško je bilo zaplašiti dovršenim aspektima civilizacija. Vas je zanimala sama igra života – ljudi: šta govore, kako se osmehuju, kako se ponašaju jedni prema drugima, za čim žude, šta je njihov potencijal, njihov pravi život. Jedan od najlepših gradova za vas je bio međuratni Bukurešt, grad u koji se ulazi sa vedrinom. Najviše vas je u Bukureštu impresionirao veseo način na koji se svađaju rumunski kočijaši.

– Ne. Granit! – kao da ste govorili – Ne! Ne možete nas prevariti tom pogrebnom pompom.
Pažnju ste obraćali na ono što nestane kad čovek umre ili kad stane sat. Vaš Ćorkan se tukao po grudima i vikao:

– Srce je u mene!

Eto. To vas je zanimalo a ne Vestminsterska Opatija.

U Krakovu su vas gušili pokojni kraljevi.

Učinilo vam se da je Grac lep ali žalostan grad.

Ženeva vam je bila mrtva i dosadna varoš.

Putovanja su vam pokazala da pripadate mestu sa koga ste krenuli. Godinama ste bili bacani od jedne pošte „druge, kao pogrešno upućena pošiljka“. Putovanje je kao droga sa ponavljanjem gubila dejstvo. A ljudi čiji je posao da prodaju cveće znaju kako cveće može da smrdi.

U prvom delu života umetnici traže zakone drugačije od opštih. Drugu polovinu utroše u traženju povratka u svet ostalih, običnih ljudi.

Vaša legendarna odvojenost od ljudi bila je delimično rezultat stalnog odsustva zbog putovanja. Nešto je tada počelo da se okreće. Domovina je postala ono žuđeno TAMO a inostranstvo je postalo dosadno OVDE. „Svoje“ je postalo prirodni izvor autenticnosti, unutrašnje potrebe, gotovo egzotičnosti i, što je važnije, postalo je neizbežno.

Posle službovanja u Nemačkoj, vas – ambasadora zemlje koja više nije postojala – su doveli na granicu i ponudili vam hoćete li u neutralnu Švajcarsku ili kući – u gladni i, kasnije, bombardovani Beograd? Zašto vi niste otišli u bezbednu Švajcarsku već u opasni Beograd? Jer ste pretpostavljali da rat neće trajati večito i da pobednici nisu tako nepobedivi. Vaša duša čekala vas je u Beogradu.

Izvor: Izdavačka kuća Agora

Fotografija: Ivo Andrić u Beogradu, 1961.

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojinik
da ih razvali,

bio bi to Božiji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Objavljeno u kulturnom dodatku „Večernjih novosti“ 17. avgusta 2005.

I ovo jos hoću da znaš, moj dragi Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Beogradsko društvo. Život na Savi“.

U to vreme, Andrić se, za njegovih kraćih boravaka u prestonici, viđa sa kolegama, piscima-diplomatama, Dučićem, Rakićem, Crnjanskim, Rastkom Petrovićem i Brankom Lazarevićem. Sreće se i sa Ivom Vojnovićem, koji je povremeno u Beogradu, ali i sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović, Jelicom Skerlić Ćorović, Gordanom Bajloni, te Leposavom Belom Pavlović, u čijoj se kući u Jevremovoj 39 organizuju čajanke i druženja na koja dolaze i Milica i Nenad Jovanović.(1) Ponekad se viđa sa Nadom Cajs, zatim sa Katarinom, čerkom Koste Kumadudija (kojom je, prema nekim svedočenjima, trebalo i da se oženi), sa Kristinom i Vukom, sestrama Nedeljka Čabrinovića (Vuka, studentkinja medicine, postaće docnije žena Andrićevog višegradskog druga Miće Branisavljevića). Druži se i sa svojim „Bosancem“, inžinjerom Milanom Janjuševićem, s kojim je odlazio na kraća putovanja po Bosni, sa Bogdanom i Pavlom Popovićem te Đorđem Živanovićem i drugima.(2) Sredinom treće decenije uspostavio je prisne, prijateljske odnose sa tadašnjom mladom službenicom Jugoslovenske banke, potonjom nezamenjivom saradnicom Verom Stojić.

Upravo pristigla iz Novog Sada, posle školovanja u Budimpešti, gde joj je na Andrića kao na ozbiljnog pisca skrenuo pažnju Vladimir Velmar Janković, posle razvoda od oficira Emilijana Milosavljevića, za koga se udala kad joj je bilo devetnaest godina, Vera Stojić radila je kao sekretar Redakcije Enciklopedije Stanoja Stanojevića, bliskog rođaka po majčinoj liniji.(3) Upoznavši se kod „Ruskog cara“, gde je Andrić sedeo u društvu sa Stanojevićem, oni su se tih godina viđali, ponekad na prestoničkim soareima, ili na Savi u veslačkom klubu „Beograd“, ili u šetnjama po Topčideru, koji su oboje voleli. Pišući joj iz Marselja, vrelog leta 1927. godine, Andrić evocira vreme koji su provodili u tom starom beogradskom parku: „Ako ništa, otidite katkad u Topčider na ručak. Setite se tada i mene. To mi je najdraže mesto gde sam najslađe i najmirnije jeo hljeb i pio vino“.

Prva poslanica koju je Andrić uputio Veri Stojićevoj bila je razglednica iz Ljubljane od 15. maja 1926. godine. Prethodno joj je 14. februara 1926. godine poklonio svoj „Ex Ponto“ sa posvetom i umetnutom svojom fotografijom.(4) U pismima koje joj tokom 1926. i 1927. godine šalje iz Marselja, Andrić se opominje njihovih susreta, pokazujući izvesnu brigu za njeno zdravlje i detaljno je izveštavajući o svome životu, intelektualnim preokupacijama, doživljajima sa putovanja i planovima. U pismu od 8. marta 1927. godine iz Marselja, on se živo seća leta prethodne godine, beogradskih susreta između njegovog putovanja u Višegrad i odlaska za Trst, delikatno aludirajući na njihov blizak odnos: (5) „Često, često pomislim na vas i na lanjsko leto. Sad kad mi dođe red da se vratim u Beograd, u Ministarstvo, biće mi mnogo lakše vratiti se, jer poznajem bolje i svijet, i jer se nadam zateći vas u vašem novom stanu, sa vašom sobom, sa bibliotekom, u kojoj će moći da se prijatno i razgovara i ćuti.“ (6)

Posle poslanica iz Francuske, Andrićeva pisma Stojićevoj proređuju se i on će joj se u periodu od 1927. pa do kraja rata javiti samo sa nekoliko razglednica iz Ženeve (1932), Splita (1933), Beograda (1937) i Berlina (1939-1940). Međutim, leta 1941. godine, za vreme rata, pred odlazak u Vrnjačku banju na oporavak, napisao joj je pisamce iz Beograda u kojem je moli da umesto njega reguliše njegove obaveze na ime članarine u veslačkom klubu (81: 62). Iz tog pisma vidi se da je pisac letnje dane za vreme okupacije, kao i njegov junak Zeko, često provodio na Savi.

Pored Topčidera, Sava i sav šarenoliki, uzbudljivi, bogati i intezivni život koji se vodio na njenim obalama i na njenim vodama, na adama, splavovima i u vrbacima snažno su obeležili Andrićevu vezu sa međuratnim i ratnim Beogradom. Sva demokratičnost tadašnjeg Beograda, otvorenost društva koje nije odveć marilo za klasne razlike koje, uistinu, i nisu bile tako jasno ocrtane, socijalna opuštenost tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad, bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi. Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona, prostor odmora i intezivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva, zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka, mali i veliki ljudi iz svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo. U tekstu „Neuspeh na pozornici“, sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić sasvim neočekivano, ali poetički na tragu svoga „skokovitog“ postupka, priziva u sećanje Savu, taj sporedni ali važan kolosek svoga života: Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slušaju može nazvati jednom rečju Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama – bila je, da tako kažem, moj glavni „sporedni kolosek“ (7) (10: 45).

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripovetci „Zeko“ bez svog autentičnog savskog iskustva. U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić zvani Zeko započinje svoj alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svoga pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku je, kao i za njegovog tvorca, Sava bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka – kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći“. Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod Šest topola, od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca. Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koja traži odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao imaginirati i u svoje delo pretočiti sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog. (5: 260)

Napomene:

(1) To se, među ostalim, vidi i iz prepiske Andrićeve sa Belom Pavlović koja se čuva u Odeljenju posebnih fondova u Narodnoj biblioteci Srbije (96: R 1170 – R 1174).

(2) U svojim sećanjima Milan Đoković navodi podatak da je Andrić naročito voleo da sa jednim anonimnim prijateljem, starim Soluncem, čijeg se imena Đoković ne seća, lađicom pređe na zemunsku obalu Dunava, na ribu i na špricere: Andrić je vedro govorio o svom kafanskom drugu, a s prisenkom tuge se sećao kako taj bivši ratnik pogleda u sat i kaže: „Ivo, evo, deset je. Da se mi vratimo. Ziher je ziher.“ Andrić nije objašnjavao – piše dalje Đoković – ali je vama ostavljao da ispod tih drugarskih reči otkrijete čoveka koji je pobednički prešao na drugu stranu reke, a još nije stekao naviku da gazi po svojoj zemlji. (182 : 274).

(3) Vera Stojić rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti. Majka joj je bila Milana Stojić, rođena Rajić, ćerka Jelene Rajić iz porodice Stratimirović iz Kulpina, jedne od najčuvenijih srpskih porodica U Habzburškoj monarhiji koja je, među ostalim, dala karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, komandanta srpske vojske u revoluciji 1848/49. godine. Posle školovanja u Budimpešti i Novom Sadu, Vera Stojić sa majkom prelazi u Beograd, gde se 1924. godine zapošljava u Jugoslovenskoj banci, a potom 1938. godine prelazi u Beogradsku zadrugu. Posle Drugog svetskog rata, od 1946. pa do odlaska u penziju 1954. godine, ona radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, ona je prevela i objavila velik broj književnih dela. Tokom godina poznanstva sa Andrićem, naročito posle rata, Vera Stojić mu je bila veran saradnik i pomoćnik, prekucavala je njegova dela, vodila korespodenciju, brinula se o autorskim pravima, bankarskim i mnogim drugim praktičnim poslovima kojima pisac nije bio vičan. Odmah po osnivanju Zadužbine Ive Andrića, 12. marta 1976. godine, Vera Stojić imenovana je za prvog upravnika Zadužbine i na tom mestu ostala je do smrti, 31. decembra 1988. godine. Sve vreme, upravničke poslove obavljala je bez ikakve materijalne nadoknade. Jednako tako, u korist piščeve zadužbine ona se odrekla svog dela nasledstva koji joj je pisac testamentom namenio.

(4) Biblioteka Zadužbine Ive Andrića, sign. I-303. Istu fotografiju sa Andrićevim potpisom i ubeleženom godinom 1926. našla sam u zaostavštini Vere Stojić.

(5) Na osnovu spisa Vere Stojić koji se nalaze u privatnom vlasništvu, da se naslutiti da je između nje i Andrića postojala emotivna veza.

(6) Iz stana u ulici Knjeginje Ljubice 9, Vera Stojić se tokom leta 1927. godine sa majkom preselila u stan u Dobrinjskoj br. 3. Bio je to jedan od stanova u porodičnoj kući njenoga ujaka, akademika Stanoja Stanojevića (1894-1937), istoričara i profesora Univerziteta u Beogradu. To je bio način da S. Stanojević pomogne svojoj rođaki Milani Stojić, majci Vere Stojić, koja je živela sama sa ćerkom.

(7) Zuko Džumhur posebno je isticao Andrićevu  ljubav prema Savi. Ivo je tada govorio da su mu najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome je radio dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od koliba svežu ribu. Šetajući se, jednom prilikom, savskom obalom koja je ličila na prašumu, a rečna voda bila je čista i zelena, Andrić mu je rekao: Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta (417: 165). Iz prepiske Andrićeve sa Leposavom Belom Pavlović vidi se koliko su Beograđani, bar onaj sloj kojem je Andrić pripadao, voleli Savu. Bela Pavlović, profesorka francuskog i slikarka, često je odlazila na reku ne samo da se kupa, zbog čega se Andrić sa njom često šalio, nego i da slika, razapinjući svoj štafelaj na obali. (96: R 1170 – 1174)

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.