Veza boje i zvuka naročito je izražena u džez muzici, neobjašnjivo, ali očigledno, posebno kada zatvorite oči. Prisustvo apstraktne umetnosti, nefigurativnog slikarstva uopšte, veoma je povezano sa ovom vrstom muzike koja stvara slike zvukom. Ali, kakve su to slike? Možda bi bilo preciznije reći da to nisu u pitanju slike, već boje? Razlika je u tome, ali ovo je subjektivan doživljaj, da klasična muzika, tvori predmetno jasne oblike, dok ih džez razobličava i čini otopljenim. Koa kada niz tablu, niz platno curi gusta masa. Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album „A Love Supreme“), a onda nanosi boja, po eksploziji, počinju da klize niz platno, stvarajući igru (to su te džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, „My Favorite Things“. Onda, oni usporavaju, negde na sredini platna, i poput delte reke, koja krči tropsku šumu, baš kao „Round Midnight“, Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, blažen u tamnoj noći, poput panterinog tela glatke, nad kojom se vidi mnoštvo zvezda. Čudo je džez!

Slike: David Stone Martin. Sizajn ploča na kojoj su se našle kompozicije različitih džez muzičara

Džez sam otkrila taman kada treba. Nisam bila tinejdžerka i džez je jedna od retkih vrsta muzike koju sam otkrila sama. Bitno je da stvari dođu u pravo vreme. Ne slušam često džez, to je muzika raspoloženja i posebne atmosfere. U otkrivanju džeza pomaže internet, a internet, to su drugi ljudi koji sastavljaju različite plejliste. Da nije njega, kada bih, i kako, otkrila ovako veličanstvenu muziku? Odatle sam krenula sama i meni je ostalo jedino da vršim selekciju. Propratna slika za ovaj post zapravo je poster za džez festival u Frankfurtu koji se održao 1954. Budućnost muzike u njenoj je prošlosti. Džezu se dive, retko ko ga danas na ovom nivou stvara. Džez je avangardna muzika a njegovi današnji obožavaoci smatraju se popriličnim tradicionalistima u oblasti odabira zvuka. Zašto li je to tako..

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Stvaralaštvo njegovo nastaje u osvit romantizma. Povremeno su ga zvali „kompozitor pesama“, ali je bio novator i u simfonijskom žanru, stvorivši principijelno novi tip simfonije, koji će kasnije nastaviti Brukner i Maler. „Neosporno, u Šubertu je zasijala iskra Božja. Verujte, da će ga jednom ceo svet slušati“, rekao je Betoven, kad su mu prijatelji pokazali pesmu Šuberta. Sam kompozitor nije imao smelosti da dođe kod svog idola, iako su živeli u istom gradu. Na sahrani Betovena, dve godine pre sopstvene smrti, dvadesetdevetogodišnji Šubert je nosio njegov sanduk zajedno sa ostalim bečkim kompozitorima.

Za života je imao jedan jedini koncert, 1828. godine u Beču. Međutim, bečki muzikolozi se nisu oglasili povodom njegovog koncerta, jer je svako pero bilo posvećeno nastupu idola tog doba, Nikolo Paganiniju. Za vreme gostovanja u Beču Paganini je dobio dvadeset osam hiljada guldena – osamsto sedam puta više od Šuberta, koji je od zarađenih trista dvadeset florina kupio sebi klavir. Bez obzira na siromaštvo, (nekad nije imao novca ni za notnu svesku) i nemogućnosti da izvodi ili izdaje svoja dela, to mu nimalo nije oduzelo snagu, ni elan da stvara do zadnjeg časa.

Iako je njegova muzička riznica neprocenjiva, pouzdanih podataka o njegovom životu i konkretnim događajima nema. Umro je 19. novembra 1828. U predsmrtnom bunilu tražio je da bude sahranjen pored Betovena na istom groblju, ali novca za to nije bilo. Tek nakon mnogo godina zemni ostaci obojice velikih kompozitora su preneseni na centralno bečko groblje i danas spomenici Betovena i Šuberta stoje jedan uz drugog, pored Johana Štrausa mlađeg i Johanesa Bramsa. Na spomeniku Šubertu ugravirane su reči pesnika Franca Grilparcera: „Muzika je ovde zakopala veliko bogatstvo, ali još veće nade“.

Jedno od najpoznatijih Šubertovih dela „Fantazija u f-molu“ posvećena je Karolini Esterhazi. Komponovana je 1828. godine, devet meseci pre smrti. Karolina je bila učenica genijalnog kompozitora, počela je da uči kod njega od svoje dvanaeste godine, a poslednji čas je imala kad joj je bilo dvadeset dve. Karolina je ceo život ostala njegova muza. Naravno da nikakvih odnosa među njima nije bilo, on je bio skromni učitelj bez plemićke titule, a ona grofovska kći. Jednom je rekla kako joj kompozitor nije posvetio ni jedno svoje delo, na šta je Šubert, kažu melahnolično, odgovorio: „Kako? Pa, sve je ionako vama posvećeno“.

Pariski simfonijski orkestar je odbio njegovu „Šestu simfoniju“. Londonska filharmonija se smejala nad njom, a njen dirigent je odbio i da je proba sa orkestrom. Ona nije izvođena čitavih trideset godina posle nastanka. Jednom je poznati dirigent i violinista Šupancig, svirajući Gudački kvartet u a-molu Šuberta, rekao: „Pa, nije loše, ali ne mešaj se u slične stvari, bolje se drži svojih pesama“. I ovo je rečeno pred punom salom u toku premijere. Šubert je prišao muzičarima, sakupio sa stalka notne listove i više za njegovog života niko nije čuo „Gudački kvartet u a-molu“.

U aprilu 1816. Šubert je poslao Geteu svesku sa uredno prepisanim pesmama na njegove tekstove, gde je bilo i niz remek dela, kao što je „Šumski car“. Ova balada je bila dosta korišćena u romantičnoj poeziji. Kod Šuberta je ona prerasla u pravu dramu sa nekoliko junaka, što je zahtevalo kolosalno majstorstvo interpretatora. Šubert je poštovao Getea i dva puta je pokušao da uspostavi lični kontakt sa njim. Ali nijedan pokušaj nije uspeo, pesnik nije shvatio genijalnost Šubertovu. Međutim, Gete je, bez obzira na ovo, ostao njegov idol.

Smatra se da je vrhunac njegovog stvaralaštva „Velika simfonija br. 9“. Njena partitura je slučajno pronađena deset godina posle smrti kompozitora. 1838. godine Robert Šuman, strasni poklonik njegovog stvaralaštva našao je ovu partituru među papirima kod brata pokojnog kompozitora. Ne zna se kad je komponovana. Šubert je na partituri stavio datum, mart 1828, iako to može biti i dan završetka, ali i dan poslednje korekture. Lajpciški Gevandhauz orkestar je prvi izveo „Veliku simfoniju“ 21. marta 1839. pod upravom Feliksa Mendelsona i pokazao svetu Šuberta-simfoničara. „To je gigantsko delo ogromnih razmera, ogromne snage i bogatog nadahnuća“, rekao je Čajkovski. On je „jedan od austrijskih najdražih sinova“, dodaće car Franja Josif II 1897. na stotu godišnjicu Šubertovog rođenja i održati govor u kom priznaje Šuberta kao tvorca umetničke pesme.

Prevod Jadranka Dubak

Slika: Gustav Klimt, „Šubert za klavirom“, 1899.

Ruke su, kao i šeširi, ili psi, ili barok, ili roza boja, posebna tema na ovom internet mestu. Sve na ovom svetu može biti podsticaj, zanimljivost, draž, mogućnost za istraživanje, za proširenje datih granica, proširenje dometa sopstvenog bića koje neminovno biva u procesu saznanja zaustavljeno samo sobom, svojim čulima koja ga ograničavaju. Mi ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta, ne možemo u celosti obuhvatiti svet, ljude koji ga čine, koji ga grade, razgrađuju, dopunjuju. Ne možemo razumeti, a pre razumevanja, ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode, svakoj promeni misli u nečijoj glavi ili trzaju emocija. Međutim, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u takav odnos da oni ispadnu kao da nama pripadaju, kao da su naši. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve. I da opet ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

Umetnost proširuje granice našeg sveta, ona ruši barijere koje prostor i vreme postavljaju pred nas. Ovo internet mesto primer je za to, ja sam to želela u svakom trenutku njegovog stvaranja. Kabinet kurioziteta, prostor neobičnih predmeta koji poništavaju vreme – do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine? Svaka vitrina sadržala bi poseban muzejski primerak, mogla bi to biti neka vrsta vavilonskog muzeja. Ja umetnost doživljavam kao mogućnost za putovanje kroz vreme. Naravno, ona me uči lepoti, ali suštinski nikada nije mogla da me vaspita, u smislu da promeni moj pristup životu, ona je jedino doprinosila uspostavljanju većeg kriterijuma, većeg zahteva pred život, pred stvarnost, ali retko mi je davala mogućnost da budem mudrija nego što jesam. Mudrost je u iskustvu, u životu. Međutim, mudrost u knjigama deo je fikcije. Otuda niko nije mogao da uči iz istorije, otuda sve pošasti tokom ljudske povesti, uprkos svim veličanstvenim dometima za koje je čovek bio sazdan. Gete je spoznao šta je Čovek kada je video svod Sikstinske kapele. Ipak, čovek je bio i vojnik Karla V koji je samo nekoliko godina pre Mikelanđelovog dolaska u Rim ubio više od dvadeset hiljda ljudi za nekoliko dana. Prust je pisac koji je promenio moj život, pre svega, moj unutrašnji život, ali svi oni mudri esejistički ekskursi nisu me vaspitali (ali su postavili očekivanja), a Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže isključivo vaspitanjem umetnošću. Dakle, imamo paradoks. Ništa nije promenila i sve je promenila. Umetnost može malo toga promeniti, ali može jednom doprineti: spasti nečiji život. Spašavanje znači obogaćivanje, pružanje prostora, davanje smisla. Baš kao što je Balzak govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, dok jede, da ima prostora i za laktove.

Meni je bilo potrebno putovanje (otuda je ovaj internet magazin o putnicima, to je cilj) jer sam na taj način razbijala utvrđene koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred sve nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Hodala sam, i nastaviću, jednim beskrajnim hodnikom, holovima poput onih koje sam viđala putujući Evropom, posećujuću različite muzeje, dvorove, galerije, crkve. Kada čovek ostane sam u nekom od njih, a svi oni su veoma različiti, međutim, to može da primeti jedino onaj koji je mnogo putovao, neiskusnim putnicima ti spomenici naše civilizacije deluju isto, što je greška, svetovi se umnožavaju, jer je i to zakon fizike (ali mi vidimo sa obale samo deo štapa koji je iznad površine vode, a to ne znači da deo u vodi ne postoji). Kada se toliko dela, različitih ljudi, iz različitih epoha, sa različitih mesta, koja sadrže njihove energije, a energija je večna, nađu na istom mestu, ona moraju na posetioca uticati. To je energija koja poput Teslinih munja vije nad našim glavama (sigurna sam da čitaoci znaju na koju Teslinu fotografiju mislim). U zavisnosti od posetioca i njegove spremnosti na „prijem“ taj uticaj će se razlikovati, ali dela će svakako emitovati svoj potencijal, poput alefa na Borhesovog posetioca podruma u koji je smeštena ta jedna tačka u kojoj je sadržan čitav svemir.

Ali, zašto i u kakvoj je to vezi sa naslovom ovog posta i priloženim fotografijama? Karl Orf je umetnik, koji je uz Ingmara Bergmana najbolje predstavo doba srednjeg veka („Carmina Burana“ i „Sedmi pečat“). To je trajno uticalo na moju imaginaciju, na moje putovanje tim hodnikom, na eksponate koje sam viđala u vitrinama tog dela muzeja. Zatim, Karl Orf radi na svom delu „Antigona“ sledeći Helderlinov prevod te antičke drame. Koliko smo već doba nabrojali, koliko se hodnika već ukrstilo? Najzad, tu je Herbert List, a nimalo slučajno. Herbert List je Nemac, koji je poput svojih sunarodnika, Orfa i Helderlina, dao našoj imaginaciji neprocenjiv doprinos kada je u pitanju slika antičke Grčke. Herbert List je godine svoje mladosti proveo putujući Mediteranom, zadržavajući se u Grčkoj, fotografišući antičke ruševine. Njegove slike, po mom mišljenju, koje ne mora nikoga da obavezuje, i za koje mislim da može neko staviti pod znak pitanja, tipičan su primer nemačkog viđenja Grčke pod čijim smo mi (zapadna civilizacija) trajnim uticajem. Oni su germanizovali antičke ostatke, čineći ih hladnim, belim i poput obale Baltika jednostavnim, tihim, praznim. Hramovi grčkih božanstava nemi su poput horizonta neke nemačke pustopoljine na severu. Njihovim viđenjem dominiraju oštri kontrasti, nema palete. Ipak, na opšte razočaranje, stari Grci nisu bili to. Sada, u ovom ciklusu fotografija, s obzirom na tolika preklapanja i usecanja jednog hodnika u drugi, preklapanja vremena, antike i drame, 19. veka i poezije, muzike 20. veka, fotografije i prijateljstva, dolazimo do razloga zašto sam ja fascinirana ovim otkrićem, ovom serijom fotografija. Možda dosadašnji tekst ne korespondira sa samim naslovom, već je tematski širi, ali nije na odmet temu dopuniti i simbolom ruku, tačnije dlanova, metafore stvaralačkog potencijala. Otuda naslov „Ruke Karla Orfa“. Reč je o umetnosti kao proizvodu igre duha i dlanova. Ona ispunjava sve te hodnike kojima mi, putnici kroz epohe, prolazimo u potrazi za … novim hodnikom, novim vremenom, paralelnim, a istovremenim, postojanjem.

Fotografije: Herbert List, „Karl Orf radi na operi ‘Antigona’, prema Helderlinovom prevodu. 1955.

Prva i druga slika: Crtež koji prikazuje izgled scene tokom izvođenja Orfovog dela, kao i fotografija na kojoj je zabeležno samo izvođenje.

Prvi i drugi omot ploče Orfove opere.

Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.

Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Šefer me je utešio uveče, i on je doživeo apsolutno istu situaciju. Ja se plašim svega i uvek verujem da će neka nezgoda biti večita…

Uvek sam takav… Moje odluke nestaju kad dođe do akcije. Bila bi mi potrebna ljubavnica da bih ukrotio telo navikom. Veoma sam uznemiren zbog toga i vodim u svom ateljeu goleme bitke. Ponekad želim da dođe prva žena sa ulice. Neka mi nebo sutra dovede Loru! A zatim, kad neka naiđe, ja sam gotovo ljut, želeo bih da ne moram da stupim u akciju; to je moja rak-rana..

Izvor: Ežen Delakroa, „Dnevnik iz 1824.“

Citirano prema: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Ežen Delakroa, Le lit défait, 1824-28.

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa?

„Sva ova žestoka dela su rezultat istrošene krvi“, izjavio je Daržanti. „Nemam ni trunke ljubavi… Znam samo prazne snove koji me uznemiravaju i ne zadovoljavaju ama baš ništa“: eto bolne tajne koju je Bodler osećao u melanholičnim slikama, projekciji jednog mračnog učaurenog unutrašnjeg sveta. Mračna inspiracija, neutažena želja pretopiće se, kao u srodnom slučaju Svinberna, u neki izražajni hiperdionizizam, u vibrantnu nesigurnost znakova koji će podsećati gotovo na slikarski prevod muzike, na „prigušeni uzdah Vebera“, baš kao što su neki u Svinbernovim stihovima hteli da vide potencijalnu muziku. Jer želja za izrazom, kako kod pesnika tako i kod slikara, kao da se grčevito okreće prema nekom drugom svetu; polazeći iz mraka, ona se gubi u mraku. „Neistraženi predeli tuge“. „Čudne fanfare…“. Nije slučajno Delakroa postao pravi kult za Morisa Baresa. „Krv, uživanja, smrt“ – to bi mogao biti epigraf i za njegovo delo.

Mučene i bolesne žene, lepa zarobljenica koja je naga vezana za konja u Massacre de Scio, lepe konkubine masakrirane na posmrtnom odru Sardanapala kao u jednoj od orgija koje je – ali bez ikakvog traga umetnosti – opisao de Sad (na skici kod Delakroaa odsečena je glava robinji zdesna, onoj koja na definitivnoj slici pada pod udarcem noža); silovana i ubijena žena, opružena na stepeništu u neurednom položaju, a druga, plava patricijka, izopačena i istrošena naginje se nad modro lice mrtve majke u Prise de Constantinople; udavljena Ofelija čija će slika progoniti Delakroaa celog života; Margaretina senka koja se prikazuje Faustu (jedan demon drži za kosu bledu osuđenicu bestidno otkrivenih grudi); Anđelika i Andromeda lancima vezane za stenu, Olind i Sofronija vezani za lomaču, Indijka koju tigar grabi kandžom, ugrabljena Rebeka, druga mlada žena koju odvlače pirati u primitivnom čamcu, natečena lepota ženskog leša u Apollon triomphat… čitav jedan mračni harem okrutnih sablasti koje u pogrebnoj povorci defiluju na slikama Delakroaa. Ali Medeja, obuzeta svojom podmuklom osvetom, pokretom lavice steže dvoje dece uz mermerne grudi: u ruci ima nož; senka joj se spustila na lice kao maska. I krvavi leš lepog efeba Svetog Sebastijana, iz koga nežni prsti jedne žene izvlače strelu; i leš drugog mladog mučenika, Svetog Stefana, kome takođe jedna žena briše krv sa rana; i izmrcvareno telo mladog Foskarija nad kojim plaču majka i nevesta; i biskup od Liježa masakriran na jednoj orgiji… I, najzad, tavanica pariske palate Burbon, gde slikareva bolna koncepcija kao da obuhvata celu istoriju čovečanstva, i neka vrsta filozofije na Sadov način potvrđuje neizmenljivu okrutnost prirode, probija se kroz epizode Plinija koga ubija Vezuv, Arhimeda koga probada vojnik neznalica, Seneke koji se ubija po volji tiranina, Svetog Jovana Krstitelja kome je skinuta glava zbog hira jedne žene, Izraelita-izbeglica i robova u Vaviloniji, Italije pregažene okrutnim Atilinim hordama. Ceo kosmos je patnja i bol, kao u Svinbernovoj Anactoria: ne samo da se ljudska tela propinju u nasilnom činu ili izvijaju u grču, ili padaju iznemogla u agoniji, a mesa drhte u krajnjem naponu živaca ili miruju samrtno bleda; životinje i biljke kao da vibriraju od iste bolne drhtavice, a nebo kao da je natopljeno nekom čudnom limfom koja liči na žuč i gnoj i nadvija se, puno čadi, nad malarične bare, nad nemilorsrdno more.

Delakroa, jezereo krvi obuzeto zlim anđelima,
Zasenjeno uvek zelenom šumom jela,
Oh, pod bolnim nebom, fanfare čudne
Prolaze, kao neki prigušen Veberov uzdah.

Stihovi koji nas od Delakroaovih slika vode prema čudnoj kući Ašer, s onom mrtvačkom barom nad kojom se nadvila fatalna atmosfera, s onim manijakom koji se zabavlja jezivim improvizacijama, među kojima je i „izvesna jedinstvena parafraza – perverzija koja podseća na već veoma čudnu ariju Veberovog poslednjeg valcera“. Bodler je u svom duhu uspostavio kontakt između Delakroaa i Poa. Godine 1856. one je Delakroau, poslao jednu kopiju svoje verzije Histories extraordinaires koji je to u svom dnevniku ovako prokomentarisao:

Bodler kaže u predgovoru „da ja budim u slikarstvu ono idealno osećanje tako jedinstveno i tako prijatno u grozori“. U pravu je…

Izvor: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Teodor Žeriko, „Portret Ežena Delakroaa“, 1819.

Baltazar Gracijan (1601-1658) je bio španski jezuita, a na ovom mestu značajan je kao izvrstan barokni prozni pisac, stilista i filozof čije je delo, u literarnom smislu, vrhunski izraz konceptizma, književnog stila, naročito zastupljenog u Španiji doba baroka. Konceptizam karakterišu jednostavan i jasan, koncizan stil i precizan izraz, dovitljive metafore i inteligentni obrti u značenju uz pomoć igre rečima. Ovaj stil na suprotnoj je strani od gongorizma, literarne struje koja je istovremeno prisutna u književnosti španskog zlatnog veka, s kraja 16. i tokom čitavog 17. veka. Gongorizam se, nasuprot konceptizmu, odlikuje „ornamentalnom sintaksom“, neobičnim i nepovezivim elementima metafore, alegorijama i aluzijama na mitološke teme. Dva velika pisca toga doba, Fransisko de Kevedo (konceptizam) i Luis de Gongora (gongorizam ili Culteranismo), dve su strane iste medalje, španskog El Siglo de Oro. Ipak, ja sam se odlučila za Baltazara Gracijana jer je on, više nego pomenuta dvojica, naš savremenik.

U nastavku slede odlomci iz njegovog najpoznatijeg dela „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, odlomci iz izdanja koje se pojavilo u Sarajevu 1935. godine, u prevodu Dragutina Nježića. Delo je sa španskog jezika prvo preveo na nemački Artur Šopenhauer i, osim na njega, misli ovog pisca izvršile su značajan uticaj na Fridriha Ničea. Kada je Isidora Sekulić izjavila za Andrića da ima karakter jezuite, to se, može se reći, nije odnosilo na pozitivne karakterne osobine. Međutim, ako reč „jezuita“ koristimo u svojstvu prideva, da opišemo nečiji karakter, a prethodno smo čitali Gracijana, onda se značenje unekoliko pomera i ono dolazi do svog punog smisla tek kada se pročitaju neki delovi Gracijanove knjige. Tada se i naše mišljenje o tom katoličkom redu menja, utoliko što nazvati nekog jezuitom uglavnom ima negativnu konotaciju, za razliku od činjenice da za nekoga možete da kažete da je benediktinac.

Ignjacio Lojola, Španac, osnivač reda isusovaca iliti jezuita, koncentrisao je delovanje ovog katoličkog reda i na pokršavanje domorodačkog stanovništa novootkirivenih kontinenata. Ta „akcija“ sa današnje tačke gledišta izgleda katastrofalno i njene posledice su nemerljivo loše (otuda „zlatni“ španski vek – eksploatacija je bila nemilosrdna od strane jedne istorijski izuzetno problematične dinastije Habzburgovaca. Kuriozuma radi, španski kralj Filip II je kao svog zakletog neprijatelja imao Elizabetu I, englesku kraljicu čija je zemlja, takođe, eksploataciji dala definiciju i udarila trajan temelj. Bar su u jednom bili složni). Reći za nekog da je benediktinac (radnja Ekovog romana „Ime ruže“, poznatog po fantastičnoj biblioteci, dešava se u benediktinskom manastiru, redu koji je osnovao sveti Benedikt i koji uvek vezujemo za dobre škole, biblioteke, prosvećivanje) podrazumeva, pak, pozitivnu konotaciju, podrazumeva da ste „napredni“, obrazovani, ona podrazumeva „prosvetiteljsku“ struju unutar katoličkih redova.

Gracijan je bio sve to. Zato, kada čitamo njegova pravila, podsećamo se i jedne knjige iz pera italijanskog dvoranina, ne sveštenog lica, koja se zove „Dvoranin“, a čiji je autor Baltazar Kastiljone. Uprkos svojim, podjednako hronološki i tipološki baroknim odlikama, Gracijanovi saveti korespondiraju sa renesansnim priručnicima o ponašanju dvoranina i naročito je u tom kontekstu bitna jedna lepa italijanska reč: sprezzatura. Sprecatura iliti nehaj podrazumeva da imate na umu sve što je Gracijan napisao, a tiče se ponašanja i samopredstavljanja u određenom kontekstu ili kurgu, a da to znanje sprovodite nehajno, da zauzimate pozu koja ne deluje kao poza. Subjekt postaje artificijalan, a u cilju samoprezentacije sopstvene ličnosti.  Vrhunska gluma izvedena je tako da ne izgleda kao gluma. Sprecatura je, zapravo, tehnika ponašanja, kada pojedinac teži, ne da sopstvo predstavi onakvo kakvo ono jeste, već kakvo bi trebalo da bude. Ipak, u tako složenoj igri, jedini rezultat, za onoga ko ume da razazna o čemu je reč, jeste samootuđenje. Ono se ističe kao jedini ishod tog „samostvaranja“.

O ovom fenomenu, naročito specifičnim za renesansu, a veoma bliskom našem dobu, pisala je i Iva Draškić- Vićanović. Evo jednog odlomka iz njenog eseja Bihevioralni aspekt stvaralaštva: renesansna „sprezzatura“. Taj odlomak, smatram, korespondira sa Gracijanovim odlomcima, na lep način ih dopunjujući i, samim tim, zaokružujući jednu temu koja se odnosi na dvosmisleno i nikad dovoljno iscrpljeno iluzionističko doba baroka. Muzika budućnosti je u njenoj prošlosti, otuda za ovu priliku Gracijan.

Ono što je, međutim, novo u Kastiljoneovom „Dvoraninu“, a što je ujedno izraz sveukupne kulturne klime epohe renesanse je potreba da se dostignuti kvalitet sopstvene duhovnosti izrazi, da se predstavi drugima. Potreba za prezentacijom vrlina svog karaktera, imperativ samoprezentacije je onaj ključni momenat koji distingvira estetizovanu etičku koncepciju renesanse od takođe estetizovane Sokratove etičke koncepcije. Prezentacija, pak, sopstvene ličnosti podrazumeva tri bitna momenta (što će i biti predmet moje analize u ovoj studiji):

1) Artificijelnost i lepotu samoprezentacije
2) Individualnost, neponovljivost onog što se predstavlja
3) Stupanje sopstva u suštinski odnos sa drugim, sa alteritetom, jer prezentacija sebe nužno sobom povlači prezentaciju sopstva drugom.

Na ova tri, prema mom mišljenju, ključna momenta renesansnog imperativa samoprezentacije će biti usmerena i moja analiza, utoliko pre što mislim da pojam „sprezzatura“ ima mnogo dodirnih tačaka sa kulturološkim imperativom samoprezentacije u trenutku u kome živimo i da se upravo u tom segmentu na neočekivan način renesansni čovek približava savremenom.

Slike koje prate ovaj tekst pripadaju italijanskoj umetnici Đovani Garconi (Giovanna Garzoni) koja je živela i stvarala u isto vreme kada i Baltasar Gracijan, od 1600. do 1670. godine. Mogla sam, u cilju upotpunjavanja priče o španskom zlatnom veku, umesto njenih, predstaviti slike Fransiska De Surbarana, ali o njemu ću detaljnije pisati u nekom od narednih objava posevećnih baroknoj umetnosti. Kao i Gracijanov stil, i način izražavanja ove umetnice precizan je i delikatan. Količina umeća i zanatskih veština (craftsmanship), koje svaki umetnik prvo treba da usvoji, pravila i matematičkih zakonitosti, kako u stilu pisanja, tako i kroz stil poteza četkice, na njenim delima veoma su izražajna i, uprkos tematskim razlikama, struktura ovih dela veoma je slična, bar u mom načinu viđenja.

.

Baltazar Gracijan: „Vrelo mudrosti ili pravila za život“ (odlomci)

Svoje namjere ostavi u neizvjesnosti. Već time, što se čude novome, cijeni se tvoj uspjeh. Igrati se otvorenim kartama niti je korisno ni ugodno. Ne kazujući svoje namjere odmah, izazivaš očekivanje, osobito ako si po visini svoga položaja predmet opšte pažnje. Pri svemu ostavi, neka se nazire nešto tajanstveno i samom svojom zatvorenošću pobuđuj strahopoštovanje. Šta više i kad se izražavaš, kloni se, da budeš izrazit; u ophođenju ne smiješ svakome iskazati sve što ti je na srcu. Pažljivo ćutanje svetinja je mudrosti. Namjera, koja se lako očituje, nikada se mnogo ne cijeni, šta više izložena je kuđenju; pa ako ti još ne pođe srećno za rukom, bićeš dvostruko nesrećan. Ugledajmo se na božja djela; i ona drže čovjeka u neizvjesnosti i nemiru.

Usavršavaj se. Niko se nije savršen rodio. Čovjek se usavršava svakim danom u svojoj sobi i svome zanimanju sve dok ne dostigne vrhunac svojega savršenstva, gdje su sve sposobnosti potpune i sve dobre osobine razvijene. Ovo se poznaje po tome što ukus postane uzvišen, mišljenje razbistreno, sud zreo i volja čista. Ima ih, koji nikada ne postignu usavršavanja; jednim uvijek nešto nedostaje, drugi sazrijevaju kasno. Usavršen čovjek, mudar u svome govoru, vješt u svome radu, prima se u povjerljivo društvo među pametne ljude; šta više ovi ga traže.

Odriči greške svoje narodnosti. Voda dobiva dobra ili loša svojstva onih slojeva, kroz koje teče, a čovjek od podneblja u kome je rođen. Jedni imaju više da zahvale otadžbini nego drugi, jer ih obuhvataše povoljnije nebo. Nema narodnosti, pa ni među najobrazovanijim, koja bi bila prosta od grešaka samo njoj svojstvenih; njih susjedne narodnosti ne prestaju kuditi ili s toga da se od njih sačuvaju ili da se njima tješe. Treba odati čast onome koji zna da ispravlja takve mrlje svoje narodnosti na njoj samoj ili bar da ih sakriva. Time se stiče pohvalan glas o sebi jer ćeš uvijek čuti gdje se kaže da je taj jedini među svojima; a što se od čovjeka najmanje očekuje, najviše se cijeni. Isto tako ima grešaka u porodici, zanimanju, činu i starosti. Sastanu li e sve pri jednom istom čovjeku, a da na njih ne pazi, to one naprave od njega nesnošljivo čudovište.

Druži se s onim od kojega se možeš učiti. Prijateljsko druženje neka ti bude škola znanja, a zabava vaspitna pouka. Od svoga prijatelja pravi sebi učitelja i pusti neka se uzajamno miješaju korist od učenja i zadovoljstvo od zabave. Druženjem s uviđavnim ljudima dobiva se dvostruko jer za ono što kažeš primaš odobravanje a od onog što čuješ crpiš korist. Obično je naš vlastiti interes što nas vodi u dodir s drugima, ali je ovdje nešto uzvišenije. Pažljiv čovjek posjećuje često one velikane čije kuće nisu palače tišine već gledališta veličine. Ima gospode koja su na glasu svjetske mudrosti; i nisu samo oni svojim primjerom i ponašanjem proroci svega što je veliko već i ona četa oko njih sačinjava dvorsku akademiju svakovrsne dobre i plemenite mudrosti.

Čovjek svoga stoljeća. Veliki ljudi zavise od vremena. Nisu se svi zatekli u onom vremenu koje su zaslužili, a mnogi se istina zatekoše, no ne imadoše kad da ga iskoriste. Nekoji bijahu dostojni boljega stoljeća jer se svako dobro ne proslavlja svagda. Svašta ima svoje vrijeme pa i najbolje vrline podvrgnute su modi. Ipak mudrac ima prednost: on je besmrtan, pa nije li ovo njegovo stoljeće, to će biti mnoga druga.

Čovjek sa blagotvornim znanjem. Pametni ljudi snabdjeveni su elegantnom načitanošću, punom ukusa, imaju savremeno znanje o svemu što je na dnevnom redu i izražavaju se učevno i otmeno. Drže u pripravnosti duhovitih i šaljivih izreka i plemenitih djela koje znaju da upotrebe u pravo vrijeme. Često je dobar savjet bio bolje upotrebljen u obliku šale nego u najozbiljnijem poučavanju, a pokretno znanje mnogome je više koristilo nego svih sedam vještina, pa ma kako da su slobodne.

Vaspitanje i uglađenost. Čovjek se rađa kao varvar i samo ga vaspitanje oslobađa životinjstva. Vaspitanje čini čovjeka i on biva tim veći što je vaspitanje više. Zbog vaspitanja smjela Grčka da naziva varvarima sav ostali svijet. Neznanje je veoma surovo i ništa ne vaspitava više kao znajje. Ali i samo znanje nije otesano ako nema uglađenosti. Uglađeno mora da bude ne samo znanje, nego i volja, a naročito govor. Ima ljudi koji su uglađeni od prirode i koji su nježni po unutrašnjosti i po spoljašnjosti i u mišljenju i u govoru, a i u ukrštavanju tijela; ovo potonje može se usporediti s korom kao što se darovitost duha uspoređuje s plodom. Drugi su opet tako neotesani da se izvrgne u nesnosnu, varvarsku gurbost sve što je njihovo, pa šta više i ono što je samo po sebi odlično, ako ga imadu.

Poznavanje sama sebe: po svijesti, po duhu, po sudu i po sklonosti. Niko ne može gospodariti nad sobom ako nije prije sam sebe pojmio. Ima ogledala za lice, ali ih nema za dušu pa zato neka nam takvo ogledalo bude razumno promišljanje o sebi; pri tome zaboravimo na svaki način na svoj spoljašnji izgled i imajmo na umu da nam valja dotjerati i usavršiti sliku naše unutrašnjosti. Učimo, da spoznamo snagu svoga razuma, da tako saznamo za preduzeća sposoban; ispitujmo svoju odvažnost, da vidimo u kakve se poslove smijemo upuštati; istražujmo svu dubinu svoje duše i izmjerimo sve svoje sposobnosti, da se tako umjednemo snaći u svemu.

Svoju volju kazuj samo u brojkama. Strasti su vrata duše. Najpraktičnije znanje sastoji se u vještini pretvaranja. Ko igra sa otvorenim kartama, taj je u opasnosti da će izgubiti. Oprezan neka uzdržavanjem sama sebe vojuje protiv pažnje onog koji ga ispituje; protiv risa pak, koji za njim traga, neka se krije kao riba sipa. Ni sam naš ukus ne smije da bude svakome poznat da ga ne bi svako mogao predusreti ni ogovaranjem ni laskanjem.

Nemoj dodijavati. Čovjek koji sve jedno te jedno tjera i govori obično nam postaje težak. Kratkoća nam se sviđa bolje a odgovara bolje i toku posla jer što se gubi u opširnosti, dobiva se u učtivosti. Dobro, ako je kratko, dvostruko je dobro; pa i samo zlo, ako ga je malo, nije tako zlo. Kvintesence djeluju bolje neko čitav tovar sporednosti. Osim toga je poznata istina da su opširni ljudi rijetko osobito pametni i to se ne pokazuje toliko u sređivanju materije, koliko u načinu mišljenja. Ima ljudi koji su više smetnja nego ukras svijeta; oni su beskorisno pokućstvo koje svaki gura s puta. Razuman čovjek neka se čuva da ne bude dosadan, osobito velikašima, pošto je njihov život pun rada, pa bi bilo gore rasrditi jednoga od njih, nego sav ostali svijet. Dobro rečeno, brzo je rečeno.

Najkraći put da se postane potpun čovjek nalazi se u razumijevanju druženja. Ophođenje je od sudbonosnog djelovanja. Običaji i ukus prelazni su. Čovjek može da primi način mišljenja, pa i sam duh, a da to i ne primijeti. S toga budi hitar pa se pridruži nadmoćnijem od sebe i prilagodi se njegovom načinu mišljenja jer ćeš i neprimjetno naći u tome neko umjereno raspoloženje. Traži se velika spretnost da se čovjek nauči prilagođavati se čovjeku. Igra raznih protivnosti uljepšava pa šta više i održava svijet i što stvara u fizičkoj, to stvara još više u moralnoj harmoniji. Neka se na ovo pazi mudro pri izboru prijatelja i slugu jer se samo spajanjem protivnosti pronalazi zlatna sredina.

Ne ističi se. Što je ko više darovit, neka tim manje afektuje darovitost, jer je afektacija najprostija nakarada darovitosti. Afektacija ili kočoperenje drugima je odvratno toliko, koliko je užasno za onog, koji ga vrši, jer je on mučenik pažnje i patenik napetosti, koju pri tome, mora da upotrebljava. Zbog afektacije gube svoju vrijednost najodličnija svojstva, jer izgleda, da su stečena više umjetnik načinom, nego da su potekla iz prirode, a prirodno sviđa se svagda više, nego umjetno. Uvijek se drži, da čovjek, koji afektuje izvrsne osobine, i nema tih osobina. Čim nešto bolje izvršimo, tim više moramo da sakrijemo trud koji smo uložili da bi to izgledalo kao da je čisti plod naše prirode. Ali i obrnuto! Ne smijemo iz bojazni pred afektacijom da dospijemo baš u nju, afektujući kao da ne afektujemo. Mudar će znati da udesi svoje držanje uvijek tako kao da ne primećuje svoje sposobnosti, pa će baš time, što na njih ne pazi, obratiti na pažnju drugih. Dva puta je velik onaj koji ima u sebi sve savršenosti, a misli da nema nijedne; on stiže meti priznanja obrnutim pravcem.

Nije luda onaj koji počini ludost, već onaj koji poslije ne zna da je sakrije. Čak svoje težnje treba držati pod pečatom; koliko tek više svoje greške! Svi ljudi griješe, samo je među njima ta razlika, što pametni učinjene greške sakrivaju, a ludi kazuju već u naprijed i one, koje će istom učiniti. Naš se ugled sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu, jer: nisi caste, tamen causte. Greške velikih ljudi treba posmatrati kao pomračenje sunca. Svoje greške ne treba, izujzetno, povjeravati ni prijatelju pa ako je moguće, treba ih sakriti i od sama sebe. U takim pak prilikama treba da nam bude u pomoći ono drugo pravilo za život, što glasi: treba znati zaboraviti.

Nikome nećemo mi, i niko neće nama sasvim pripadati. Za tako što nije dovoljno ni srodstvo, ni prijateljstvo, a ni najnužnija obaveza. Jer pokloniti sve svoje povjerenje ili svu svoju ljubav, to je dvoje sasvijem različito. I najtešnja veza dopušta još uvijek izuzetke, a da se radi njih ne vrijeđaju zakoni prijateljstva. Prijatelj će uvijek po koju tajnu za se zadržati, pa šta više u nečemu će se sakriti i sin pred ocem. Neke tajne tajimo jednome, a saopštavamo ih drugima i obrnuto. Tim dolazimo do toga, da sve saopštavamo i sve za se zadržavamo prema tome, u kakvom odnosu stoji osova prema nama.

Izvor: Valtazar Gracijan, „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, preveo Dragutin Nježić, Prosveta, Sarajevo, 1935.

Slike: Giovanna Garzoni

Ako biste samo znali svu moć brojeva 3,6 i 9 onda biste u rukama držali ključ Univerzuma! – Nikola Tesla

Svaka fizika prerasta u poeziju. Drugačije se ne može predstaviti određena teorija nego li apstraktnim jezikom, poput određene pitijske inicijacije zagonetnom i poetičnom. Takva su i dostignuća Nikole Tesle. Čista poezija. Metafizika u kristalnom sazvučju.

Kako je moj omiljeni broj oduvek bio devet, iako isprva lišen bilo kakvih metafizičkih, numerološkim, simboličkih, matematičkih asocijacija ili uticaja, oduševila sam se kada sam naišla na citat Nikole Tesle, a kasnije i na ovaj video.

Bila sam loš matematičar. Dvojka mi je poklanjana od petog osnovne do četvrtog razreda srednje škole. Očigledno je da za takav način mišljenja nisam bila obdarena ali je i očogledan ogroman propust nastavnog kadra, posebno pristupa koji zabranjuje učeniku da postavlja pitanja. Prihvati i idi dalje. Ako svi đaci mogu, onda možeš i ti.

Matematika koja se primenjuje u arhitekturi, sakralna geometrija, igre brojevima i njihova simbolika su mi uvek bili draži od sinusa, kosinusa, tangensa i kotangensa, iksa na kub kroz ipsilon minus četri. Teorija izložena u videu može biti problematična ukoliko se postavi u sistem koji nije decimalni (stari Rimljani ga nisu koristili), ali je interesantna.

Ovaj video je i omaž antičkim filozofima, renesansnim arhitektama, neoplatoničarima.

„Svetski sistem“ je kombinacija izumiteljevih originalnih otkrića u toku dugotrajnog perioda istraživanja i eksperimentisanja. Ne samo što putem bežičnog prenosa ovaj sistem omogućava da se trenutno i precizno prenese bilo koji signal, poruka ili znak u sve krajeve sveta već isto tako uspostavlja vezu između postojećih telegrafskih, telefonskih i drugih signalnih stanica, a da pri tom niukoliko ne mora da se menja njihova sadašnja oprema. To znači da telefonski pretplatnik može odavde da pozove bilo kog pretplatnika pa Zemljinoj kugli i da razgovara sa njim. Jedan prijemnik, ne veći od ručnog sata, omogućiće mu da čuje bilo da se nalazi na kopnu ili moru govor, odnosno muziku iz nekog drugog mesta bez obzira na njegovu udaljenost. Ovi primeri su navedeni isključivo da bi se stekla izvesna predstava o mogućnostima tog velikog naučnog napretka, koji poništava razdaljinu i zahvaljujući kome nam taj savršeni prirodni provodnik – Zemlja, stoji na raspolaganju za korišćenje u svakojake svrhe i koju je ljudska genijalnost upotrebila umesto žičanog provodnika. Iz ovoga proizlazi jedan dalekosežan rezultat, a to je da bilo koja naprava koja može da radi pomoću jedne ili više žica (očigledno na ograničenoj razdaljini) može isto tako da se stavi u pogon bez fizičkih provodnika i sa istom jednostavnošću i preciznošću do razdaljina koje nemaju drugih ograničenja do onih koje svojim fizičkim dimenzijama nameće sama Zemljina kugla. Prema tome, ne samo što ovaj idealan metod prenosa otvara nove oblasti za komercijalnu eksploataciju, nego i stare isto tako proširuje.

“Svetski sistem” se zasniva na primeni sledećih važnih izuma i otkrića:

1. Teslin transformator. Ovaj aparat je za generisanje električnih oscilacija podjednako revolucionaran kao što je bio barut u ratovanju. Služeći se instrumentom takve vrste izumitelj je pored varnica dužih od sto stopa proizveo struju nebrojeno puta jaču od one koja je ikad dosad proizvedena na uobičajene načine.

2. Visokonaponski predajnik. To je Teslin najveći izum – neobičan transformator naročito podešen da pobudi Zemlju, koji za prenos električne energije znači isto što i teleskop za astronomsko posmatranje. Upotrebom ove cjajne naprave on je već ostvario električna kolebanja jačeg intenziteta no što stvara munja i pustio struju dovoljnu da upali više od dve stotine sijalica oko Zemljine kugle.

3. Teslin bežični sistem. Ovaj sistem obuhvata brojna poboljšanja i jedini je poznat način za ekonomičan prenos energije na daljinu i bez žica. Izumitelj je brižljivo vršenim ogledima i merenjima u eksperimentalnoj stanici velikih mogućnosti koju je sam izgradio u Koloradu, dokazao da se svaka željena količina energije može preneti ako treba tačno na drugi kraj Zemlje sa gubitkom koji nije veći od nekoliko procenata.

4. Veština individualizacije. Ovaj Teslin izum je u odnosu na ‘primitivno podešavanje’ isto što i savršeni jezik u odnosu na neartikulisano izražavanje. On omogućava prenošenje signala ili poruka potpuno tajno i ekskluzivno kako u aktivnom tako i u pasivnom smislu, a to znači ne izazivajući i ne primajući smetnje. Svaki signal liči na osobu jasnog identiteta i praktično broj stanica i instrumenata koji mogu da rade bez i najmanjeg međusobnog ometanja nije ograničen.

5. Stojeći talasi na Zemlji. Popularno tumačeno ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene frekvencije isto kao što zvučna viljuška reaguje na određene zvučne talase. Ove posebne električne vibracije, koje su u stanju da snažno pobude Zemlju, mogu se koristiti na bezbroj načina i imaju ogroman značaj na komercijalnom polju, kao i u mnogim drugim poljima.

Prva stanica “Svetskog sistema“ može se pustiti u rad za devet meseci. Sa ovakvom stanicom bilo bi izvodljivo dostići električne aktivnosti do oko deset miliona konjskih snaga i ona je tako projektovana da bez posebnih troškova može obavljati ogroman broj tehničkih radnji. Među njima se mogu navesti i sledeće:

(1) međusobno povezivanje postojećih telegrafskih centrala ili ustanova širom sveta;

(2) uspostavljanje tajne državne telegrafske službe čiji rad nije moguće ometati;

(3) međusobno povezivanje postojećih telefonskih centrala, ili ustanova na Zemljinoj kugli;

(4) univerzalna distribucija opštih vesti putem telegrafa ili telefona u službi štampe;

(5) uspostavljanje službe na principima “Svetskog sistema” za dostavljanje obaveštenja isključivo u privatne svrhe;

(6) međusobno povezivanje rada svih berzi na svetu;

(7) uspostavljanje ” Svetskog sistema “ za distribuciju muzike itd;

(8) univerzalno registrovanje vremena jeftinim časovnicima koji sa astronomskom preciznošću označavaju vreme i ne traže nadzor;

(9) prenošenje širom sveta znakova, brojeva itd., bilo da su kucani na mašini, bilo rukom ispisivani;

(10) uspostavljanje svetske službe za potrebe trgovačke mornarice koja navigatorima svih brodova omogućava da besprekorno kormilare bez kompasa, da tačno određuju lokaciju, čas i brzinu, da sprečavaju sudare i nesreće itd.;

(11) uvođenje svetskog sistema štampanja na kopnu i moru;

(12) svetski sistem za reprodukovanje fotografija i svih vrsta crteža ili zapisa koji bi se otpremali širom sveta“ .

Takođe sam predložio da demonstriram bežični prenos električne energije u malim, ali dovoljnim razmerama da bi to bilo uverljivo. Pored ovih naveo sam i ostale neuporedivo značajnije primene mojih otkrića koja ću obelodaniti u budućnosti.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Slika: TIME

Jednog dana dok sam lutao po planini potražio sam sklonište od oluje koja je nailazila. Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima, ali kiša nikako da padne, dok iznenada nije sevnula munja, a nekoliko trenutaka kasnije nastao potop. Ovaj prizor me je podstakao na razmišljanje. Bilo je očigledno da su ove dve pojave tesno povezane kao uzrok i posledica. Posle malo razmišljanja, zaključio sam da je električna energija koja je izazvala toliko prolivanje vode, bila neznatna, dok je munja odigrala ulogu neke vrste osetljivog okidača. To je bila divna mogućnost za podvig. Kad bismo mogli da proizvedemo električne efekte potrebnog kvaliteta, čitava planeta i uslovi života na njoj mogli bi da se promene. Sunce podiže vodu iz Okeana, a vetrovi je nose do dalekih krajeva gde ostaje u stanju izuzetno delikatne ravnoteže. Da je u našoj moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom. Mogli bismo da navodnjavamo pustinje, da stvaramo jezera i reke i da dobijamo pokretačku snagu vode u neograničenim količinama. Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u prirodi. Takav poduhvat se činio beznadežnim, ali ja sam se odlučio da pokušam i odmah po povratku u Sjedinjene Države u leto 1892. godine otpočeo sam rad koji se činio još privlačnijim, pošto su uređaji istog tipa bili potrebni za uspešan bežični prenos energije.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Moje zdravstveno stanje je dobro jednostavno zato što sam živeo oprezno i umereno i možda je najneverovatnija stvar da sam tri puta u svojoj mladosti bio prepušten bolesti, beznadno fizički razoren i napušten od lekara. Štaviše, iz neznanja i bezbrižnosti zapadao sam u razne teškoće, opasnosti i neprilike iz  kojih sam se izvukao pomoću čarolije. Davio sam se desetak puta; gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode a to što sam danas zdrav i krepak – pravo je čudo. Kada se u mislima vratim na te događaje, siguran sam da to što sam se spasao nije bila puka slučajnost.

Nastojanje izumitelja je u osnovi spasavanje života. Bilo da ukroćuje sile, usavršava naprave ili obezbeđuje nove udobnosti i lagodnosti, on doprinosi sigurnosti naše egzistencije. On je takođe sposobniji od običnog čoveka da se zaštiti u opasnosti, pošto je pažljiv u osmatranju i snalažljiv je. Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri posedujem ove osobine, pronašao bih ih u pomenutim ličnim iskustvima. Čitalac će moći i sam da prosudi ukoliko navedem nekoliko primera. Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočaranje – udario sam u deblo. Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnički pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdržljivo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel. Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon. Odjednom su mi noge poletele u vazduh, istog trenutka blesnulo mi je u glavi, nervi su reagovali, mišići su se zgrčili. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. „Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. „O, oko pedeset devet“, odgovorio sam. „Zašto?“ „Pa“, odvratio je, „video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.“ Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao. Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje sam imao još pre 35 godina a koje se od tada nisu promenile. Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda. Kroz nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni. Onda se sa desne strane pojavljuje divna slika dva skupa paralelnih gustih linija koji su međusobno upravna i u svim bojama, a preovlađuju zelenožuti i zlatni tonovi. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvatio da je zabluda.

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive. Snažnu odvratnost sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika. Kada bih ugledao biser, gotovo bih dobio napad, ali me je zato fascinirao sjaj kristala ili predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno. Čak sam i danas osetljiv na neke od tih neprijatnih nadražaja. Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane – drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti .. 

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

„Govorio je da piše da bi znao zašto živi. Moj moto je bio da čovek treba da piše zbog unutrašnje potrebe za tim, jer ako piše samo da bi se zabavljao, onda nije pravi pesnik. Pesnik živi jedan dramatičan odnos sa rečima. To je ono što običnom čoveku nije mnogo važno. Za pesnika jedna reč ili jedan zarez su toliko važni, kao da stavlja svoj život na kocku.“

„Uvek sam delio sudbinu zemlje u kojoj sam živeo. Nikada se nisam osećao kao gost, nego domaćim.“

„Argentina je zemlja emigranata. Svaki Argentinac ima još neku otadžbinu. I kad se kaže odakle dolaze Argentinci, odgovor je: sa broda.“

Huan Oktavio Prens, argentinski piac. Iz intervjua povodom gostovanja na skupu „Dani Vaska Pope“ u Beogradu.

Iz moje beležnice, zapisano 2. jula 2008.

.

Ovo je bar u kome su Hoperovi junaci. Ali, u jednom trenutku morali su ga napustiti. Otišli su na ples, svo četvoro, u jedan drugi, obližnji bar, u kome se puštala baš ova kompozicija. Prvo su slušali Četa Bejkera i Herbi Henkoka, a onda im je melanholija dosadila. Konobar je pokušao da animira gosta koji je sam došao, ali to je bilo bezuspešno. Par je hodao zajedno, blago odvojeni jedno od drugog, ona je ćutala, a on je pokušao da joj pojasni smisao kiše, mačke koja se dočekuje, uvek, na noge i zašto su njujorški pločnici tako puni rupa. Svi su, pošto su naručili još jedno piće, bili bliže jedni drugima, kako bi se čuli. U novom baru, onom koga možemo samo da zamišljamo, svi su bili In the Mood.

.

Bubanj je utisak, posebno improvizacija na sredini pesme. Zamišljam sebe u haljini kakvu je nosila Stela Stivens u filmu „Zakasneli bluz“ Džona Kasavetsa dok se prvi taktovi kompozicije kreću kroz sobu. „Zakasneli bluz“ je film iz 1961. godine i nosi u sebi atmosferu svih nedoumica beat generacije: lutanja, velika čekivanja, izgubljene iluzije, lažna prijateljstva, puno želje za pripadanjem i puno, puno muzike. Ova kompozicija, iako nije korišćena u filmu, u mojoj imaginaciji je deo njega, ali ona, za razliku od filma, pa i od Hoperove slike, saopštava: na kraju dana, sve će biti u redu!

Kao kolar, ja to ovako vidim:
Ako mi je ruka suviše spora, hvatam duboko,
Duboko ali nepostojano.
Ako mi je ruka suviše brza, hvatam postojano,
Postojano, ali ne i duboko!

Pravi ritam,
ni spor, ni brz,
ruci dolazi samo od srca.
To se rečima ne da iskazati,
to čak ni sinu ne umem preneti.
Zato on i ne može da me odmeni, već ja,
sedamdeset mi je leta,
još savijam točkove.
Ja to ovako vidim:
mora da je isto bilo sa našim starima –
sve što je vredelo preneti, pod zemljom je s’ njima,
a drugo, drugo je u knjigama!
Zato sam ja i rekao da Vaše visočanstvo
čita prah i pepeo, ostatke,
otpad davnih vremena.

Izvor: Kulture Istoka
Slika: Bukowskis