Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više“.
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
Dan čekajuć, srce snažim, u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima me sve više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše
na vrata i ništa više“.
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu ili gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“ … Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho , tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!“
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajući gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć ticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakla okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više“
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasne biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s tim imenom „Nikad više“.
No Gavranu s kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s mesta,
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više“.
Čuvši duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbnom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više“.
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajnom, mnih znamenje kakvo tajno
u govoru svom nehajno nosi tica ta što stiže,
što sablasna i odvratna , stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više“.
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
ali ona na tu svilu gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više.
A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu, tiho, tiše,
„Nesrećniče – viknuh tada – božja milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše“.
Reče Gavran: „Nikad više“
„Proroče il stvore vražji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
da l ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više“.
„Proroče il stvore vražji, đavole il tico, kaži,
il te šalje Nečastivi il oluje ili kiše,
odvažnoga a turobna, u pustinju mira grobna,
u dom ovaj straha kobna, kaži šta mi usud piše,
da l na vrhu Gileada melem bolu mom se piše?“
Reče Gavran: „Nikad više“.
„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zloslutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više“.
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikd više!
Prevod: Vladeta Košutić
Pesmu na engleskom jeziku možete pročitati i preslušati ovde. Na istom sajtu pronaći ćete i ilustracije za ovu pesmu koje je načinio francuski umetnika doba romantizma, Gistav Dore. Za ovu priliku izabrala sam prevod Vladete Košutića, a ovu, za prevođenje zahtevnu pesmu, prevodili su i mnogi drugi, među kojima izdvajam Svetislava Stefanovića i Kolju Mićevića.
