Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu “Metamorfoze” rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je “dokumentovan”, u skulpturi on je “okamenjen”. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.
Odnos Hendlove kompozicije – dela opere “Rinaldo” – i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju, privlačnosti koja naslovom odgovara priči. Možda bismo Apolonovu naklonost nimfi Dafne koja je, ironično, po nju bila fatalna, no ne i po njega, mogli nazvati Lascia chi’o pianga odnosno Pusti me da plačem? Bernini savršeno oblikuje kroz mermer nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon kasnije sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune kao zaštitni znak svih pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom trijumfa nad telom koje mu se opire. Ovde je scena skoro identična.
Ali, ovo je priča o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja i nju Kupidonove strele ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, kao i erotičnost koja je, baš kao i u slučaju skulpture “Ekstaza svete Tereze”, rezultat uporednog toka bola i zadovoljstva Bernini prikazuje na maestralan način.
Pozadinu i libreto Hendlove opere, komponovane oko 1711, ne poistovećujem sa pričom o mitu koji je Berini odabrao kao središnji motiv svoje skulpture, nastale oko 1625, samo nekoliko godina pošto je završio jednu drugu priču u kamenu, skulpturu “Pluton i Persefona”. Bernini je očito voleo granična stanja zadovoljstva, dramu, jauk koji se pretapa u šapat (ali, ne i obrnuto), otmice, rezultat telesnih deformacija usled bola, dekadentnu erotičnost, opskurnost, izvesnu okultnost - od latinske reči occultus (skriveno,tajno) – kada je u pitanju motiv odabira. Zašto baš tako intezivne teme, prerastanja, opiranja? No, zato ova tema i jeste deo serije o baroku, nepreglednom sadržaju nabrojanih motiva, periodu poput tamne pozadine na kojoj bi slikar predstavio cvet. Površina je ekstatična ali je pozadina tamna.
.
.
