Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1640.
Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1625-50.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1Kor. 13.12)
Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, diveći se svojoj mladosti i zategnutoj koži, trenutak prepoznavanja dva učesnika isuviše je bio očigledan, a često i otvoreno naturalistički sa jasnom moralističkom porukom. Vanitas, ili taština, očigledna u ritualnom činu ogledanja, smrtni je greh. Takođe, moralistička poruka memento mori bivala je najčešća poruka ovakvih prikaza.
Vremenom umetnici prave odstupanja od uobičajenih prikaza susreta i tradiciju učvršćuju tako što prave odstup od nje. Naturalizam i očiglednost nemaju zastrašujuću funkciju baš zato što su eksplicitni. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene i, upravo to, bile su poruke. Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj/istom (Smrt je personifikovana kao muškarac) koja je u delima baroknih majstora suptilnije predstavljena kroz prikaz mrtvačke glave nad kojom devojka razmišlja. Nad smrću, okružena krstom, bičem, ogledalom, svećom i knjigama, kontemplira Marija Magdalena koju raspoznajemo po puštenoj kosi i otkrivenom ramenu. U pitanju je biblijska bludnica, jedna od najvernijih Hristovih sledbenica.
Dve slike kao da imaju narativni sled, kao da su dva kadra koji, smenjujući se jedan za drugim, otkrivaju postupan proces spoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled je uperen u neodređenu tačku. Plamen sveće, izrazito upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju iako ima funkciju dozivajućeg elementa. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama (možda jedini erotski element koji je Tur zadržao, a da se pojavljivao u tradiciji, naročito zato što su Magdaleni noge otkrivene do pola, kao i jedan deo nedara), druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji oduvek bila poza melanholika i onih koji kontempliraju nad sudbinom ili neminovnostima koje ih očekuju.
Na drugoj slici, nalik svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju za molitvu, plamen kao da je učinio da Magdalena podigne glavu i pogled uperi ka ogledalu koje je zamenilo knjige i u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom a ne, kako je to u tradiciji bilo uobičajeno, njeno lice. Takođe, njena košulja je podignuta do ramena i sada ih prekriva, bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje mrtvačku glavu drži na kolenima ali joj je suknja prekrila donji deo nogu. Spoznaja je očigledna i ona se skriva negde na horizontu tankog vrha plamena sveće, ili možda čak i iza ogledala. Magdalenu kao da je neko prekinuo u času razmišljanja pokucavši joj na vrata. Ona, iznenađena, diže pogled i pogled upire ka onome ko ulazi, ka gostu o kome mi možemo, kao u pesmi Gost Ane Ahmatove, jedino da, baš kao i Marija Magdalena nad lobanjom, razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju.
Ne znamo u kakvom je raspoloženju bio i šta je inspirisalo slikara za ovu temu erotizacije smrti, podjednako koliko i melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak koncerta kompozitoru bilo saznanje da će uskoro umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Petoj Betovenovoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti i dao mu obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija
