Nedavno sam naišla na ovaj dokumentarac i odlučila da je posredstvom njega predstavljanje umetnika, za početak, sasvim dovoljno. Već u prvim minutima filma – delom biografije, delom kritičkog osvrta, delom glorifikacije – naratorka napominje da je Horhe Luis Borhes kao dete imao veliki strah od ogledala jer je mislio da u trenutku ogledanja neće videti svoj lik već tuđi. Dakle, nije rečeno da ga neće prepoznati, već da ga neće videti. Nažalost, strah se obistinio mnogo godina kasnije kada je piščevo, od oca nasleđeno progresivno slepilo, zaposelo i njegove oči.
Piščeve oči bile su ogledalo koje je vremenom gubilo moć refleksije što je doprinelo da on u jednom trenutku, ako ne tuđi, a ono ne uspe da ugleda sopstveni lik. Takođe, slepilo ga je uverilo da su oči, baš kao i naziv jedne slike Rene Magrita – lažno ogledalo. Ovi zaključci vratili su me dvema temama. Prvoj: belgijskom slikaru Rene Magritu i njegovim opsesivnim ispitivanjem mogućnosti spoznaje stvarnosti a zatim i mitološkom predlošku koji svaki veliki umetnik ima implementiranog u sopstvenu sudbinu.
Ako je impresionizam termin koji se prvenstveno odnosi na slikarstvo, a veštački je transponovan na određene artefakte književnosti, tako bismo mogli, svesni uslovnosti svake kategorizacije i termina u oblasti umetnosti, da slikarstvu Rene Magrita, za trenutak, dodelimo poziciju među umetnicima magijskog realizma (pojam koji se uglavnom vezuje za latino-američku književnost druge polovina 20. veka). Magrit nije nekoherentan, njegov “narativni tok” je diskurzivan, njegove slike su čulno opipljive i konkretne ali su rešenja (da, slike su nalik rebusima, zagonetkama, ukrštenim rečima) krajnje začudna i, vrlo često, bizarna.
Ne govorim da je to slučaj sa Borhesovom esejističkom fikcijom, za koju smatram da je nisam na najbolji način razumela, u stvari – mislim da je nisam razumela uopšte. No, element razumevanja dela nema veze sa estetskom komponentom čiji je magnet daleko prilvačniji i koji često u potpunosti svojom snagom prevazuđe momenat razumevanja kao racionalnog raščlanjenja delova kompozicije kako bi se razumela celina. Ali, vratimo se Magritu i otkrijmo zašto me je Borhesovo slepilo, kao i motiv ogledala podsetio na dve slike Rene Magrita.
René Magritte – The False Mirror, 1935.
René Magritte – Not To Be Reproduced (Portrait of Edward James), 1937.
Umetnici u fokusu bili su savremenici – Magrit je rođen 1898, a Borhes, baš kad i Nabokov, 1899. godine. Prvu sliku, False Mirror, Magrit stvara 1935. godine. Tridesetih godina u Buenos Airesu, svom rodnom gradu, Borhes piše i aktivno učestvuje u literarnom životu Argentine. Sliku Lažno ogledalo, na kojoj je prikazano veliko oko, a u čijem središtu su oblaci, prvi put sam videla, ne slučajno, na stranicama srednjoškolske knjige za filozofiju koje su se odnosile na britanske empiriste. Može li se čulima spoznati svet, kakva je razlika i relacija pri gnoseološkim procesima između čula, razuma i uma? Sva ta pitanja nekako su mi se kasnije nametala, bez očekivanja konkretnog i konačnog odgovora, i kada bih se susretala sa Magritovom i Borhesovom umetnošću. Oko, ispostavlja se, jeste, ne lažno, već potpuno neadekvatno ogledalo koje, u Borhesovom slučaju, vraća na temu prokletstva umetnika koji nosi breme svojevrsnog mitskog obrasca. Betoven je bio kompozitor i, istovremeno, potpuno gluv. Borhes, pisac i, istovremeno, slep. Dakle, oko je u slučaju argentinskog pisca svakako bilo lažno ogledalo ali, istovremeno, itekako neophodno. On je, kao i mnogi pisci uostalom, prevashodno bio čitalac. Ogromno čitalačko iskustvo bilo je odlučujući faktor za njegovu umetnost.
Drugu Magritovu sliku, onu koja sa leđa prikazuje Edvarda Džejmsa, britanskog pesnika i pokrovitelja nadrealista, koji u ogledalu ne vidi svoj lik, već svoja leđa, možemo uporediti sa strahom mladog Borhesa da neće ugledati svoj lik u ogledalu. Prema Magritu, koji samom slikom referira na Poovo delo Avanture Gordona Pima (uočiti knjigu pokraj ogledala), pojedinac neće ugledati tuđi lik u ogledalu već, zapravo, neće ugledati svoj. Ogledalo, još jedno oko, ispostaviće se kao instrument spoznaje sopstvene facijalne fizionomije izneveriće i još jednom dokazati da je istina iz/iza ogledala diskutabilna svar. Ne zato što je istina o sebi ili svetu, očekivana posredstvom njega, mogućnost za relativizaciju, već zato što je ona ovde uvučena u jedan specifičan kontekst – kontekst umetnosti. Samo ogledalo, pojedinac koji se ogleda u njemu, jeste metafora umetnosti i fikcije. To je relacija koju sam želela da uspostavim između ova dva umetnika ne pružajući konkretno rešenje. Analogija je moja, kurziv je moj, da citiram Ninu Berberovu. Ono podvučeno, uočeno kao mogućnost za poređenje je isključivo moja maštarija koja u kritici, tom najlažnijem ogledalu, nalik venecijanskim opsenama Hofmana, najbeskrupuloznije zavodi.
Jorge Luis Borges in 1921, at age 22
René Magritte in 1914, at the age of 16
Preporuke:
