GAVRANOVI DRUGARI
Usamljeni Gavran stvorio je bogove
Za svoje drugare –
Ali planinski bog je utekao
I Gavran se stropošta sa lica planine
Čime je mnogo umanjen.
Rečni bog je povukao reke
Iz njegovih životnih sokova.
I tako bog za bogom – svaki je uzimao
Svoja boravišta od njega
I svoju moć.
Gavran se teturao i baljezgao.
Po svom ostatku sebe.
Bio je vlastiti okrajak,
Ispljunut kržljavko.
Bio je ono što njegov mozak
Nije mogao da upotrebi.
Tako je poslednji postojeći živi
Predmet
Lutao širom svoje besmrtne veličine
Usamljeniji nego ikad.
.
GAVRAN CRNJI NEGO IKAD
Kada se Bog, nad čovekom zgađen,
Okrenu ka nebu.
A čovek, nad Bogom zgađen,
Okrenu ka Evi,
Izgledalo je:
Sve će da propadne.
Ali Ga Ga Gavran
Gavran ih prikova,
Prikova zemlju i Nebesa
Jedno o drugo –
I čovek zakuka, al kroz Božja usta,
I Bog prokrvari, al krvlju čoveka.
Pa nebo i zemlja zaškripaše u zglobu,
Kog zahvati gangrena i smrad –
Neiskupljiv užas.
Agonija je trajala.
Čovek nije mogao biti čovek,
Niti Bog Bog.
Agonija
Ojača.
Gavran
Se zacereka
Grcajući: „Ovo je moje Postanje“,
Ističući crnu zastavu sebe samog.
.
GAVRAN POBOLJEVA
Bolest mu beše nešto
Što nije mogao da ispovraća.
Odmotavajući svet
Kao klupko vunice otkri
Da je kraj vezan oko njegovog prsta.
Odlučio je da ulovi smrt
Ali sve što je padalo u njegove zamke
Uvek je bilo samo njegovo telo.
Gde je taj neko
Koji nada mnom vlada?
Zagnjurio se, proputovao, izazivao,
Uspinjao se uz bljesak
I konačno, nakostrešene kose,
Sreo je Strah.
Oči mu se slepiše u šoku,
Odbijao je da gleda.
Svom svojom snagom on udari.
I oseti udarac.
Zgranut, on pade.
.
GAVRANOVO POSLEDNJE UTOČIŠTE
Prži
prži
prži
Konačno se našlo nešto
Što sunce nije u stanju da sprži
Nešto na šta je sve ostalo svedeno
Konačna prepreka
Nad kojom je sunce besnelo pržilo
I besni i prži
Bistra među usijanom zgurom visoke peći
Pulsirajući plavim jezicima
I crvenim i žutim
I zelenim palacanjima požara
Bistra i crna –
Gavranova zenica
U kuli svog sprženog utvrđenja
Sa engleskog preveli: David Albahari i Raša Livada
Slika: Vladimir Veličković
.
TED HJUZ
Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat (ubila se 1963) sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“.
