Rođen 1931, u Moskvi. Prve pesme objavio u časopisu „Sintaksis“, 1959. Kasnije i u moskovskom časopisu „Dan poezije“, 1966. Čitalačkoj publici ga je preporučio čuveni turski pesnik Nazim Hikmet: „To su prekrasni stihovi. Oni se ne smeštaju ni u jednu od klasičnih definicija poezije. U ovim stihovima preovlađuje razum nad osećanjima… Burič ne koristi rimu i metar, ali ne poriče rimu i etar. Pa ipak, to nije proza već upravo poezija.“ Vladimir Burič je jedan od najemintentnijih predstavnika slobodnog stiha, kao garancije i početne tačke za potpuno ostvarenje ličnosti, potpuno „autorstvo u svim elementima dela koje stvara.“ U Parizu, 1976, objavljena je njegova knjiga „Pesme“ na francuskom jeziku, a dve godine kasnije na poljskomm, u Krakovu, u prevodu Joane Salamon.
Rođen 1934. Umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.
Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.
Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i najinteligentnijih predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejistaprevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta. Vrlo ambiciozni i obrazovani, pesnici ove grupe hteli su da načine oštar rez između sebe i pesnika koji su se formirali u nekoliko posleratnih pokoljenja poljskog pesničkog života. Svoje predhodnike, sve odreda i poimence, žestoko su optužili što su ustuknuli pred stvarnošću, grdeći himere daleke od poljske savremenosti. Sa njim u grupi delovali su još Zagajevski, Baranjčak i Krinjicki, da pomenemo neke od njih. Najznačajnije Kornhauzove pesničke knjige su: „Nastaće praznik i za lenjivce“, 1972 (setimo se za trenutak sudbine Brodskog), „U tvornicama izigravamo tužne revolucionare“, 1973, „Vanredno stanje“, 1978, i „Načelne teškoće“, 1979.
Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.
Rođen je u Leopoliju, Poljska 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.
Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.
Danas možda najistaknutije ime savremenog rumunskog pesništva, Nikita Stanesku debituje u „Tribini“ 1957. godine još kao student. Sarađuje intenzivno u listu „Gazeta literara“ („Književne novine“), gde ubrzo postaje i urednik.
Već od prve Staneskuove pesničke zborke, „Smisao ljubavi“, 1960, jasno je da će sedma decenija imati svoju generaciju pesnika i da će u toj generaciji Nikita Stanesku imati značajnu ulogu. Naredne Staneskuove zbirke, jedna za drugom, sve više će potvrđivati jednu novu objavu pesništva, oslobođenog balasta prošlosti kada je poezija imala podređenu ulogu okazionalnog tumačenja socijalnih zbivanja. To su „Vizija osećanja“, 1964, „Pravo na vreme“, 1965, „11 elegija“, 1966, „Jaje i sfera“, 1976, , „Alfa“, 1976, „Vertikalno crveno“, 1967, itd.. Ovaj pesnik objavio je i adva antologijska pregleda svoje poezije, u velikim tiražima, 1970. i 1975. 1972. Stanesku objavljuje „Knjigu za pročitavanje“, svoje subjektivno viđenje rumunske kulture i književne tradicije. Nikita Stanesku je dobitnik Herderove nagrade za književnost (1975) i trostruki dobitnik nagrade Saveza književnika Rumunije za poeziju. U Engleskoj, Švedskoj, SAD, Čehoslovačkoj, SSSR-u i Italiji objavljene su Staneskuove knjige u prevodu, a u našoj zemlji, pored izbora poezije sa naslovom „Nereči“ („Bagdala“, 1971), čak i dvojezično izdanje knjige „Beograd u pet prijatelja“ („Ugao“, Vršac, 1971). U Temišvaru je objavljeno dvojezično izdanje izbora iz Staneskuovog pesništva (1973) pod naslovom „Dozivanje imena“, sa prevodom na srpskohrvatski i u izboru Adama Puslojića.
Eva Lipska (Ewa Lipska) rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestičnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.
Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena (1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde (2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).
Rođen je 1946 (po nekima 1942) kod Luganska u Ukrajini. Radio je neko vreme kao rudar. Studirao je na kijevskom univerzitetu. Poezija mu je prevedena na mnoge svetske jezike i smatra se, pored Mikole Holodnog, najvećom nadom ukrajinske i sovjetske poezije. Na početku njegovog pesničkog puta poezija mu je bila predmet mnogobrojnih polemika, ali su njegove sve češće objavljivane knjige demantovale sumnju u njegov talenat. Knjige mu nose nazive: „Leteće prozorče“, „Pastir cveća“. „Ikar na leptirovim krilcima“, i „Od studenca do studenca“.
Rođen je u Tilzitu 1917. U Kenigsbergu je završio klasičnu gimnaziju. Mladost proveo u Istočnoj Pruskoj, ratovao je, iako pacifist, u redovima Velikog Rajha, na zapadnom i istočnom frontu. Od 1945. do 1949. bio je u zarobljeništvu u SSSR-u. Smatrao je nemački pohod na Istok krstaškim ratom, zbog kojeg se, kasnije, i latio pera. A kako je ustvari pevao? Tihim glasom, s jakom unutrašnjom ekstazom, nabacujući slike, slažući one koje je vidio svojim napaćenim očima, sa onim koje je nosio u svom sećanju.
„Ljudski sam živeo,
zaboravio sam da brojim kapije,
otvorene. Lupao sam
u zatvorene.“
Za života je objavio dve zbirke pesama: „Vreme Sarmata“, 1961, i „Zemlja senki, reke“, 1962, a posthumno još dve: „Oznake vremena“, 1967, i „U šipražju vetra“, 1970. Pisao je pripovetke, romane i epigrame. Umro je 1965, u Istočnoj Nemačkoj.
Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat (ubila se 1963) sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“.
Izvor: Časopis Gradac, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.
Slika: Karavađo (detalj)
