GAVRANOVO PRIČEŠĆE
„Elem“, reče Gavran, „šta prvo?“
Bog, izmožden Stvaranjem, hrče li hrče.
„Kuda?“. reče Gavran, „kuda prvo?“
Božje rame beše planina
Na kojoj sedeše Gavran
„Daj“, reče Gavran, „razmotrimo stvar“.
Bog, golema lešina,
Ležaše otvorenih usta.
Gavran štrpnu zalogaj, proguta ga.
„Hoće li se ova šifra otkriti probavi
Pri slušanju izvan razumevanja?“
(Beše to njegova prva dosetka.)
Ipak, živa istina, iznenada
Osetio se snažnim.
Gavran, hijerofant, grbav, nedokučiv.
Poluprosvećen. Nem.
(Užasnut.)
.
NEDAĆA
Dođoše vesti o reči.
Gavran je video kako reč ubija ljude.
I dobro se najeo.
Video je kako reč
Cele gradove melje u šljunak.
I ponovo se najeo.
Video je kako njeni sekreti truju mora.
I posta obazriv.
Video je kako njen dah
Sagoreva cele zemlje u prah.
Odleteo je. Posmatrao je.
Reč kliznu svojim putem, sva od usta,
Bez ušiju, bez očiju.
Video je kako sisa gradove
Kao bradavice krmače i ispija ljude,
Redom, do poslednjeg čoveka,
Svarenog želudačnim sokom reči.
Pohotna,
Reč iskuša svoja golema usta
Na zemljinom ispupčenju, pohotna,
Kao divovska zmijuljica,
Poče da sisa.
Ali snaga je oslabila.
Nije mogla da vari ništa osim ljudi.
Smanjila se, zgužvala se,
Ugnjecavila se,
Kao posrnula pečurka.
Na kraju,
Usahlo slano jezero.
Okončana joj era.
Sve što je ostalo samo je pustinja,
Zaslepljujuća od kostiju
I lobanja
A baš tuda Gavran hoda i misli.
.
GAVRANOVA TEOLOGIJA
Gavran shvati da ga Bog voli –
Inače, davno bi već crko.
Znači, to je dokazano.
Gavran se osloni, zadivljen,
O svoj udar srca.
I shvati da je Bog izgovorio:
Gavran. –
Beše zanosno njegovo otkrovenje.
Ali šta je to volelo Kamenje
I šta ili ko je izgovorio Kamen?
Činilo se da i Kamen postoji.
I ko je izgovorio: Tišina?
Šta to zamre, šta se to budi,
Kad prestane njegovo graktanje?
Ko to voli ispucane kuglice
Koje kaplju sa obešenih
Mumificiranih gavranova?
Ko je izgovorio tišinu čelika?
Gavran shvati da postoje
Dva Boga. –
Jedan od njih mnogo je veći
Od drugoga,
Voli njegove neprijatelje
I ima sva oružja.
.
DEČJA IGRA
Telo muškarca i telo žene ležaše
Bez duše, zijajući, blenući,
Dokona na cveću edemskom.
Bog se zamislio.
Taj problem baci ga u san.
Gavran se nasmeja.
Zatim pregrize crva, božje jedinče,
Na dva svijena dela.
U čoveka gurnu repni deo,
Ranjen kraj osta da visi.
U ženu gurnu glavić,
On uspuza kroz utrobu pa sve više
I višlje,
Pa proviri kroz njene oči,
I pozva repni deo
Na spoj ali brzo, brzo jer O,
Kako je to bilo bolno.
Čovek se probudi vučen preko trave.
Žena se probudi da vidi
Njegov dolazak.
Nijedno nije znalo šta se zbilo.
Bog je nastavio da spava.
Gavran je nastavio da se smeje.
.
GAVRANU POPUŠTAJU ŽIVCI
Gavran, osećajući da mu mozak klizi,
Otkriva da je svako njegovo pero:
Fosil ubistva.
Ko ubija sve njih?
Ko ubija sve te žive mrtvace,
Što klijaju iz njegovih živaca i krvi
Sve dok ne postane očigledno crn?
Kako odleteti od svojih pera?
I zašto su se nastanila
Baš na njemu?
Je li on arhiva njihovih optužbi?
Ili njihova avetinjska namera,
Njihova mučna osveta?
Njihov talac kome nema spasa?
Ni oproštaja.
Njegov zatvor je zemlja.
Obučen u svoju krivicu,
Pokušavajući da se seti svojih zločina
On teško odleće.
.
Ted Hjuz: ciklus pesama o gavranu i Bogu (I deo)
Slika: Vladimir Veličković
Sa engleskog preveli: David Albahari i Raša Livada
