Imao sam četri ili pet godina, možda šest, kada me je baka zamolila da joj pravim društvo do venecijanskog Starog geta. Odlazili smo u posetu jednoj od njenih prijateljica, gospođi Bori Levi, koja je živela u jednoj staroj kući. Do ulaza u kuću vodilo je drveno stepenište koje su zvali „ludo stepenište“, „pacovsko stepenište“ ili još i „tursko stepenište“. Gospođa Bora Levi dala bi mi bobmonu, šolju vruće i guste čokolade i dva parčeta neslanog dvopeka koji mi se nikako nije dopadao. Zatim bi baka i ona uredno sele i igrale karte, smejući se i mrmljajući meni potpuno nerazumljive rečenice.
I tako, preostajalo mi je samo da pomno razgledam svaki od stotinjak medaljona, okačenih o zid od zagasito crvenog pliša, koji su me posmatrali iza svojih staklenih ovala. Kažem posmatrali, jer su u medaljonima bili stari portreti ozbiljne gospode u habzburškim uniformama ili portreti rabina sa finim crnim pletenicama i pod filcanim šeširima širokog oboda. Izgledalo je da svi zure u mene sa upornošću koja je bila na granici pristojnosti.
Pomalo zbunjen, odlazio bih do kuhinjskog prozora i gledao dole na mali travom obrasli trg i kamenu ogradu zdenaca prekrivenu bršljenom. To mesto ima svoje ime: Tajno dvorište ili Arkana. Da bi se u njega ušlo, trebalo je otvoriti sedam vrata, a na svakim od njih bilo je urezano ime jednog šeda, demona iz Šedimove kaste, koju je stvorio Adam kada je, posle čina sagrešenja razdvojen od Eve. Vrata su se otvarala na zvuk magične reči, koje je bila samo ime demona. I sad se sećam tih strašnih imena: Sam Ha, Mavet, Sšmodej, Šibeta, Ruah, Kardejahos, Na Amah.
Jednog dana, gospođa Bora Levi uzela me je za ruku i odvela u Tajno dvorište, osvetljavajući put menorom, sedmokrakim svećnjakom. Svaki put kad bi otvorila vrata, dunula bi u po jednu sveću. Dvorište je bilo puno skulptura i crteža na zidovima: kralj sa lukom i strelom jahao je na nekom božanstvu; novorođenče; žena-lovac takođe sa lukom i strelom; jednooka krava; šestokraka zvezda; krug iscrtan na tlu kao podloga za igru mlade nage devojke; imena palih anđela, gneva božijeg: Samael, Satael, Amabijel. Jevrejska gospođa pričala mi je o svim tim stvarima i odgovarala na moja pitanja. Naposletku je otvorila jedna vrata u dnu dvorišta i propustila me u uličicu obraslu visokom travom, koja je vodila do novog, prekrasnog malog trga. Video sam ga ponovo mnogo kasnije, svog u cveću, u Huderiji, u Kordobi.
Sećam se da je u Tajnom dvorištu bila neobično lepa žena, uvek okružena decom i sasvim mladim devojkama, koje su se igrale oko ogromnog leptira napravljenog od raznobojnih komada stakla. Bila je to Aurelija, gnostički leptir: gnoza, koja predstavlja sebe samu kao nepresušni izvor znanja, pružajući, u hiljadama obojenih odraza, svakome ono što želi.
Ova dva malecka trga, povezana skrivenom uličicom koju su zvali „Tesni prolaz nostalgije“, obrazovala su mitski centar u kome su se stapala dva tajna sveta: jedan, koji je pripadao talmudskim disciplinama, i drugi, koji je pripadao judeo-grčko-orijentalnim ezoterijskim filozofskim disciplinama. Sav ovaj lavirint stepeništa, uličica, dvorišta i minijaturnih trgova zvao se „Saraj lepih zamisli“ ili još „Jevrejski saraj“. Na tom prekrasnom mestu igrao sam se sa jevrejskom decom koja su jednako dobro umela da pričaju priče iz davnine i da preskaču zaštitne zidove. Devojčice su, uz to, imale uznemirujuće osmehe kje sam čitao u njihovim očima u pozlaćenoj senci tavana. Oni su bili prvi koji su mi otkrili Bazilidove Abraksase i pitagorejske simbole, zmije u obliku polumeseca i crteže Menandra i Saturnina. Tamo sam, po prvi put, čuo imena: Simon Mag, Mani, Origen, Arij, Valentin, Justin, Karpokrat, Epifanije, Tertulijan, Avgustin, Hipacija i mnoga druga. Na tom začaranom mestu saznao sam za Solomonov ključ i Satanin smaragd koji je, prema hermetičkoj tradiciji, pao sa čela anđela zla da bi postao simbol „Proklete nauke“ među ljudima.
Posle izvesnog vremena, moja bi baka odlučila da se vratimo kući (živeli smo na drugoj strani grada, u Bragori) i ja sam osećao pravi fizički bol što se razdvajam od svojih tajanstvenih prijatelja. Bio sam još suviše mali da bi me roditelji puštali samog u grad, pa sam morao da čekam nedelju dana, ponekad i više, da se vratim u geto. U povratku, išli smo preko Rio dela Sensa, do Madone del Orto, gde su, u zidovima starog „Fontega Mavara i Saracena“, bili uglavljeni kipovi tri arapska brata: El Riobe, Sandija i Afanija. Kad bih pitao ko su uopšte te osobe u grčkim odeždama, moja baka bi odgovorila da su to Mavari, turski memeluci. I još bi mi stavila do znanja da se takva pitanja ne postavljaju. Posle bi otišla da odigra koji krug „lotoa“ prema venecijanskoj lutrijskoj kabali.
Ova pitanja, koja su ostajala bez odgovora, o Turcima, Saracenima i Arapima, izazivala su moju radoznalost u toj meri da sam počeo da tražim objašnjenje od mnogobrojnih članova moje porodice. Tako sam saznao da su Đenerovi, od kojih je poticala moja majka, došli iz španskog Toleda i da su sefardsko-maranskog porekla. Preobraćeni su u hrišćansku veru tokom krvavih progona u Španiji 1390. Đenerovi su bili u rodbinskim vezama sa porodicama Toledano, Gregjos i Azim; ovi poslednji bili su duvači stakla u Muranu.
U porodici se često pričalo o arapskim trgovcima i špijunima koji su dolazili u Veneciju da traže ono što su im venecijanski gusari oteli. Bila je to svakodnevna tema razgovora u kući. Sećam se da me je jednog dana jedan od mojih ujaka odveo do malog skrovitog trga sasvim blizu San Marsijala i pokazao mi slepog miša od zelenog mermera u alabasterkoj niši. Objasnio mi je da je to simbol jedne venecijanske sekte saracenskih avanturista povezane sa templarima i tevtonskim vitezovima. Vreme je prolazilo i počeo sam da odlazim sam u geto i da sve češće posećujem svoje prijatelje sa malih trgova i njihove domove.
Posle su me ti događaji odveli u Afriku. U Etiopiji, u Adis Abebi, ponovo sam otkrio venecijanski ambijent u grčko-jermensko-jevrejsko-egipatskoj zajednici. U bibliotekama Debre Markos, Debre Gjorgis, Debre Marjam, u knjigama i u koptskim prikazima kraljice od Sabe i kralja Solomona, otkrio sam da u životima ljudi koji tragaju za znanjem postoji uvek sedam tajnih vrata. I video sam da su magijske formule uvek u znaku broja sedam, i da su đavoli uvek isti, da su tajne knjige veoma nalik jedna drugoj, a da je palih anđela tek nešto više. U koptskoj literaturi mogu se naći stare priče o apokrifnim dodacima. Moji novi prijatelji iz istočne Afrike, nešto stariji od mene, pričali su mi čudesne priče o Enohovim putovanjima edenskim vrtovima. Mlade devojke smešile su se onim uznemiravajućim osmesima devojčica iz geta, ali su se njihove oči, kao od majolike, prilično razlikovale od venecijanskih očiju iz mog detinjstva.
Došao je rat i ja sam proveo neko vreme u Danakilu i Ogadenu, među kamilama i švercerima. Jedan danakilski kamilar podučio me je da onaj ko želi da uđe u Al-Džana Al-Adn, edenski vrt, mora da otvori sedam kapija u pustinji, a da bi mu to uspelo, mora znati imena sedam strašnih anđela iz Šejtanovog plemena ili imati uza se pesnika sa zlatnim ključem pod jezikom. Jedan me je, pak, Arapin iz Eritreje naučio da se Jadran zove Džun Al-Banadikin, „Venecijanski zaliv“, i da Egipćani Veneciju zovu Al-Bundukija.
Kada sam se vratio u Italiju, rat je još uvek trajao. Kuće u venecijanskom getu bile su zamandaljene, a odbegli Jevreji krili su se kod Venecijanaca. Noću su se, sasvim tiho, opet pričale stare arapsko-španske priče; raspredalo se o starom kabalističkom gradu Safedu u Palestini, gde se nalazi grob Simona Ben Johaja, koji se smatra piscem Zohara, „Knjige sjaja“. I opet sam, u dane praznika, jeo neslani dvopek koji nisam voleo.
Završio se rat. Od onda lutam svetom gotovo bez cilja. Ali, u Veneciju se stalno vraćam. Šetam po njenim ulicama, prelazim kanale, zaustavljam se na mostovima i primećujem da na obalama više nema kraba koje su se nekada lenjo izležavale na popodnevnom suncu. Tražim mesta na koja sam odlazio kao dete, ali ih često ne prepoznajem. “Ludog stepeništa“ više nema, a nema ni gospođe Levi. Prozori njene kuće su zazidani, mesto izgleda drugačije. Na moja pitanja nema odgovora: mladi ih ne znaju, a stari ne žele da se sećaju.
Jednog dana pronašao sam ime stare jevrejske gospođe, koja mi je davala bombone i vrelu čokoladu, ugravirano na mermernoj ploči pored kapije stare Španske škole, zajedno sa imenima nekolicine drugih Jevreja koji su bili deportovani i koji se po završetku rata nisu vratili. Imena su malobrojna, jer je Venecija krila svoje Jevreje. Krila ih je u svojim “tajnim dvorištima“, u svojim “arkanama“. Ta dvorišta su i danas zaklonjena iza ljubomornih zidova čiji se brojevi menjaju pred upornim pogledom neposvećenih. Ostaju trošna i izbledela imena ispisana na velikim belim pravougaonicima sa crnim ivicama, koji podsećaju na osmrtnice, i prugaste mačke koje, kao u zagonetkama, pokazuju da je sve kao pre. Treba samo hteti, da bi se to i pronašlo. I možda zaista može da se pronađe, odmah prekoputa Jevrejskog mosta, u birtijama u kojima se još uvek starim arapskim kartama igraju Saracenka, Muhamedanka ili Lepa Jevrejka, igre orijentalnog i španskog porekla. Maranski Jevreji sačuvali su svoje karte i stare ključeve španskih kuća na ragastovima venecijanskih kapija kao obećanje da će se vratiti iz dijaspore koju duguju španskoj inkviziciji. I u mojoj kući bio je jedan stari ključ iz Toleda. U nasleđe mi ga je ostavila baka, zajedno sa svojim ironičnim fatalizmom i špilom arapskih karata koje su sigurno magične.
Na putu koji vodi prema Madoni del Orto i San Marsilijanu stoji palata sa tevtonskim krstom, ružom i kamenom kamilom. Mnogima ovo možda neće značiti ništa ali, ako ste Venecijanac u srcu, shvatićete odmah da se iza tevtonskog simbola sigurno krije zagonetka; ruža koja se obavija oko krsta samo pojačava misteriju; prisustvo kamile potpuno će obuzeti dušu Venecijanca, već ionako sklonu intrigama.
Preuzeto iz časopisa Gradac, temat posvećen Hugu Pratu.
Slike: Rimski reljef, 1. vek nove ere.
