DVE LEGENDE
I
Crno beše i bez oka,
Crno unutar jezika,
Crno beše srce,
Crna jetra, crna pluća
Nemoćna da udahnu svetlost,
Crna krv u svom bučnom tunelu,
Crna creva bačena u visoku peć,
Crni mišići
U traganju za svetlom,
Crni živci, mozak crn
S grobničavim utvarama,
Crna duša, golemi mucaj
Krika koji, nadimajući se,
nije uspeo da izgovori
Svoje sunce.
II
Crna je mokra glava vidre,
I podignuta.
Crna je stena, zagnjurena u penu.
Crna je žuč,
Briznuta po čaršavu krvi.
Crna je zemaljska kugla,
Santimetar niže:
Jaje crnila,
Na mestu gde sunce i mesec
Svoja vremena izmenjuju:
Da bi izlegli gavrana, crnu dugu
Savijenu u praznini iznad praznine
Ali koja leti.
.
ULOV
Osakaćen nogama
Glave ustreljane mozgom
Oslepljen očima
Prikucan vlastitim rebrima
Prigušen skoro na smrt
Vlastitim dušnikom
Do besvesti pretučen srcem
Videvši da ga život bode, blesak sna
Dok se davio u svojoj krvi
Vučen težinom utrobe
Kriknuvši krikom koji prazni creva
I otkida korenje
Od atoma temelja zinuvši
Puštajući da krik sune kroz njega
Kao iz daljine
I drosnuvši na đubre tla
On uspe da čuje,
Slabo i daleko – „Dečak je!“
I pade mrak
.
GAVRANOVA PRVA LEKCIJA
Bog pokuša da pouči Gavrana govoru.
„Ljubav“, reče Bog. „Kaži, Ljubav.“
Gavran zinu, i bela ajkula sjuri se
U more, i ode svijajući se nadole,
Otkrivajući svoju dubinu.
„Ne, ne“, reče Bog, „kaži Ljubav.
Ajde, probaj: LJUBAV.“ Gavran zinu,
I zunzara, komarac i ce-ce muva
Zazujaše, i sjuriše se svako svome
Lončetu sa mesom.
„Poslednji pokušaj“, reče Bog.
„Sad – LJUBAV.“ Gavran se zgrči,
Zinu, napregnu … i
Čovekova golema bestelesna glava,
Zavrtelih očiju, uloptiči se
Na toj zemlji, brbljajući proteste –
I Gavran se napregnu nanovo, pre
Nego što ga Bog spreči.
I ženina vulva,
Preko čovekovog vrata pade,
I stisnu se.
I njih dvoje rvaše se u travi.
Bog se borio da ih razdvoji,
I psovao je, plakao … šta sve ne:
Gavran, s križom savesti, odlete.
.
GAVRAN POČIVA
Gavran vide krda planina, zaparena
U ranu zoru. I vide tamnu kičmu
Mora, i celu zemlju
U njegovim kovrdžama. Vide zvezde,
Kako se puše u mraku,
Pečurke iz ništa-šume,
Kako oblacima kriju svoje pore,
Virus Boga.
I zadrhta od užasa Stvaranja.
I u toj halucinaciji užasa:
On vide tu cipelu, izjedenu kišom,
Bez đona, kako leži na vresištu.
Tu je bila kanta za đubre,
Dna izgriženog rđom,
Igralište za vetar, u pustoši bara.
I vide taj kaput u mračnom ormanu,
U tihoj sobi, u tihoj kući.
I to lice, što je pušilo cigaretu,
Između mračnog prozora
I ognjišnog žara.
Pored tog lica, šaka, nepokretna.
Pored šake, šolja.
Gavran trepnu. Trepnu. Ništa.
Zagleda se u dokaz.
Ništa mu nije promaklo.
(Ništa nije moglo da promakne.)
Sa engleskog preveli: David Albahari i Raša Livada.
