Malo je ljudi danas koji će pristati da ovoj reči daju stvarni i pozitivni smisao; da li će se, međutim, usuditi da tvrde kako jedno pokolenje pristaje da bije višegodišnju bitku radi zastave koja je samo simbol?
Setimo se nedavnih nemira, i videćemo da ako je ostalo malo romantičara, to je zato što je malo njih dospelo do romantizma; ali su svi iskreno i pošteno za njim tragali.
Neki su se samo trudili oko izbora tema; nisu imali temperament koji bi odgovarao njihovim temama. – Drugi, koji su i dalje verovali u neko katoličko društvo, pokušali su da izraze katolicizam u svojim delima. – Nazvati se romantičarem i sistematski gledati u prošlost, to znači sebi protivurečiti. – Ti su, u ime romantizma, vređali Grke i Rimljane: međutim, čovek može da Grke i Rimljane načini romantičnim ako je i sam romantičar. – Istina na polju umetnosti, i lokalna boja zaveli su mnoge druge. Realizam je postojao mnogo pre ove velike borbe, a osim toga, za gospodina Raula Rošeta (Raoul Rochette), napraviti tragediju ili sliku znači izložiti se opovrgavanju sa bilo čije strane, od bilo koga, ako taj više zna od gospodina Raula Rošeta.
Romantizam se ne nalazi, pravo rečeno, ni u izboru tema ni u istinitosti i tačnosti, već u načinu osećanja.
Oni su ga tražili negde spolja, a samo ga je unutra bilo moguće naći.
Za mene je romantizam najsavremeniji, najnoviji izraz lepog.
Postoji isto onoliko vidova lepote koliko i uobičajenih načina da čovek traži sreću.
Filozofija napretka ovo jasno objašnjava; tako, kao što je bilo onoliko ideala koliko su razni narodi imali načina za shvatanje morala, ljubavi, religije, itd, romantizam se neće sastojati u savršenoj izradi, već u shvatanju koje se poklapa sa moralom ovog doba.
Zato što su neki smatrali da označava savršenstvo što se tiče zanata, imali smo rokoko romantizma, neosporno najnepodnošljiviji od svih.
Treba, pre svega, poznavati vidove prirode i duševna stanja za koje umetnici u prošlosti nisu znali ili su ih, pak, ostavljali po strani.
Ko kaže romantizam taj kaže moderna umetnost – to će reći prisnost, duhovnost, boja, težnja ka beskrajnom, izražene pomoću svih sredstava kojima raspolažu umetnosti.
Otuda očevidna protivurečnost između romantizma i njegovih glavnih pristalica sektaša.
Šta je u tome čudno što boja igra veoma važnu ulogu u modernoj umetnosti? Romantizma je dete Severa, a Sever je kolorist; snovi i čarolije su deca magle. Engleska, ta zemlja žestokih kolorista, Flandrija, polovina Francuske utonule su u maglu, pa i sama Venecija leži u vodi laguna. Što se tiče španskih slikara, oni su pre skloni kontrastima nego što su koloristi.
Nasuprot ovom, Jug je naturalist, jer je priroda tamo tako lepa, tako puna svetlosti, pa pošto tamo nema šta da želi, čovek ne nastoji da iznađe nešto lepše od onog što vidi; tu – umetnost pod vedrim nebom, a nekoliko milja severnije – duboki snovi ateljea i pogledi mašte utopljeni u sive vidike.
Jug je grub i pozitivan kao vajar u svojim najtananijim kompozicijama; Sever se, u svom trpljenju i nemiru, teši maštom, a ukoliko je posredi skulptura, ova će često biti pre živopisna nego klasična.
Rafael, ma koliko čist bio, samo je materijalni duh stalno u potrazi za nečim čvrstim; dok je ona bitanga Rembrant moćan idealist koji navodi na snove i slutnje. Jedan od njih stvara bića netaknuta i devičanska – Adama i Evu – a onaj drugi trese tralje pred nama i priča nam o ljudskim patnjama.
Međutim, Rembrant nije čist kolorist, već tvorac harmonija; kako će efekat biti nov a romantizam divan ako nam jedan snažan kolorist vrati naša osećanja i naše najdraže snove bojom koja odgovara predmetima!
Pre nego što pređemo na proučavanje čoveka koji je do danas najvredniji predstavnik romantizma, hoću da ispišem o boji niz razmišljanja koja nećebiti suvišna da bi se u potpunosti shvatila ova knjižica.
Šarl Bodler, „Slikarski saloni“, prevela Mila Đorđević, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
