Charles Sellier – Two Angels, 1865.
A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:
Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom, povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.
Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.
A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.
Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.
Marsel Prust, „Jedna Svanova ljubav“, preveo Živojin Živojnović, Narodna knjiga, Beograd, 2004.
