Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova
Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.
Svet koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na primer Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu.
U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.
(…) Kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu, a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kojem je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost (…)
Kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebalo da se interesujemo isključivo za duhovni život, takozvanog, prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem jeste da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koji je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to kako bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.
Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:
Epilepsija: Postoje četri jasna slučaja epilepsije među likovima Dostojevskog: knez Miškin u „Idiotu“ je slučaj početne faze demencije, zakomplikovane alkoholizmom (…) Histerija: Liza Hohlakova iz „Braće Karamazova“, Liza Tušin u „Zlim dusima“ (…) Psihopate: Stavrogin je slučaj „moralnog ludila“, Rogožin – žrtva erotomanije, Raskoljnikov, slučaj „lucidnog ludila“, Ivan Karamazov, još jedan poluludak… Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.
Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteč Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u velikoj meri koristio knjigom jednog Nemca, C. G. Karusa, pod naslovom „Psiha“, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski predhodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Međutim, sličnosti između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoje (…)
Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima „realizma“ ili „ljudskog iskustva“ kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu; kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja; iznutra, Raskoljnikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje… Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali, ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenađenja i sve zaplete, odmah će te shvatiti da onog uzbuđenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.
Vladimir Nabokov, „Eseji“
