Marina Cvetajeva
Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i – ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život – odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš – dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske – ne, sa etičke visine.
Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) – tvoj prijatelj.
M.
.
Odlomak je preuzet sa internet magazina Gledišta
