Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.
Ežen Delakroa, Autoportret,1837.
13. april 1854, Šamproze
Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje.
Oko tri sata kratko sam se prošetao kroz šumu, kroz aleju hrasta nastojnika, vraćajući se prema velikoj aleji koja se ukršta sa alejom pustinjaka, i najzad sam njome prošao u senci iza ograde. Malo ideja, ali određeno stanje sreće: zadovoljstvo samim sobom i svojim radom.
Našao dva lepa pera ptice grabljivice.
Uveče, dremanje nakon večere, i šetnja, na mesečini, po vrtu, do 11 sati.
…
17. septembar 1854, Dijep
Dosta tužno večerao. To nadoknadio na plaži uz sunce koje zalazi kroz tragove zlokobnih crvenih i pozlaćenih oblaka, koji se odražavaju u moru, dok je mračno svuda gde taj odsjaj ne dopire. Ostao sam više od pola sata nepomičan na pesku, dodirujući talase; nije mi dosadila njihova žestina, vraćanje, ta pena, kamenčići koji se kotrljaju..
Zatim na nasipu gde je vraški duvalo. Lutao ulicama, a zatim popio čaj i legao u deset.
…
9. oktobar 1854, Dijep
Dižem se kasnije. Uopšte ne negujem bradu niti izlazim; zapaliću vatru; pokušavam da zaustavim nazeb u samom začetku. Čini mi se da je zgodno doći u Dijep da ne bih izlazio iz sobe; srećom, moja mašta se ne zamara putujući; od gravira prelazim na ovu knjižicu. Eh, putovati – zar to ne znači imati ispod prozora jako živ prizor? Ovde udovoljavam toj sklonosti ka fizičkom odmoru, koju sam uvek imao, ka, ako tako mogu da kažem, povlačenju. Kiša i siv dan uvećavaju moje zadovoljstvo: tako se pravdam pred sobom zbog te averzije prema kretanju. Oko četri sata pruža mi se lep prizor duge, sa tim posebnim što me čudi i što nisam video da je neko pomenuo: duga čiji se trag jasno vidi na nebu, i koja se još diže ispred kuća koje čine okvir luke, i drveća koje skriva pogled na malo brdo sa desne strane, iznad slanih močvara gde se delimično izliva Ark; tako se pojava ne odvija na velikoj udaljenosti, mi je takoreći dodirujemo prstom; ove kuće su bile na sto koraka od mene; ima dakle u vazduhu pare koja se ne vidi, a koja je ipak dovoljno gusta da se boji bojama prizme; skoro se može izračunati tačno mesto gde se ona ocrtava; iznad je bila i jedna slabija, druga duga, kao i uvek; ja sam mogao da je pratim, kao i drugu, samo na nebu. ..
…
Ežen Delakroa, Slikanje života – izabrane stranice dnevnika, prevela Eleonora Prohić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
