François-Henri Galland
François-Henri Galland
Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.
- Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.
Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno dboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.
Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri.. Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti.
- Ja vas volim, Nađa! – velim ja poluglasno.
Sanke počinju sve lakše da klize, huka vetra i zvrka šina nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše.. Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – veli ona gledajući me krupnim očima punim straha.
- Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!
Malo docnije, ona dolazi k sebi i eć mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao sve četri reči ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim pord nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.
Ona me uzima pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su rečene one reči ili ne? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara kad ne treba, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko izraza na tom dragom licu, koliko izraza! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost..
- Znate šta? – veli ona, ne gledajući u mene.
- Šta? – pitam ja.
- Haj’te još jednom.. da projurimo.
Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i struču šine, i opet kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja joj govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan,, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo.
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
- Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.
- A meni.. meni se dpada ovo sankanje – veli ona, crveneći. Kako bi bilo još jedanput?
Njoj se “dopada” ovo sankanje, a, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, drhti.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem, i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu misli.. Ja je ispraćam sa sankama kući, ona se stara da ide lakše, usporava korake i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona upinja sama da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovorio vetar! I ja neću da to govori vetar!
Sutradan ujutru ja dobijam cedulju: “Ako pođete danas na sankanje svratite po mene. N. ” I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, ja svaki put izgovaram poluglasno jedne iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, leteti sa brega strašno je isto kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima o ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar.. Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio – svejedno, samo da budeš pijan.
Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima.. Zatim se ona bojažljivo penje kosom.. Strašno je da ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je po voj prilici rešila da pokuša: da li će čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, sa otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… “Zzzz” .. zvrje šine. mČuje li nađenjka one reči, ja ne znam.. Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki iznemogla, slaba. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna čuje li nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata..
Ali dolazi i prolećni mesec mart.. Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi najzad.
Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka ne može više da čuje one reči, pa i nema ko da ih izgovara, jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd – na duže, možda, zauvek.
Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sutonu u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima.. Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće, i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz pukotinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i diže tužni, očajnički pogled u nebo. Prolećni vetar joj duva pravo u bledo setno lice.. On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu, kad je ona slušala one četri reči, i lice joj je postajalo žalosno, žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza.. I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, kad prestane vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, neobično divna.
A ja idem da se pakujem..
Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla – svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči “ja vas volim, Nađenjka”, nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu..
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…
Anton Pavlovič Čehov, “Šala”, prevod: M. M. Pešič, u: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.
