Pet crteža Leonarda da Vinčija deo su knjige Luke Paćolija “O božanskim proporcijama” (De divina proportione) iz 1497. godine.
Na istoj stranici na kojoj sam pronašla ove crteže mogla sam da čujem i provansalsku verziju pesme Sibilinog proroštva o kraju sveta (El Cant de la Sibil·la). Autor facebook stranice Skriptorijum o njoj je napisao:
“Sibilino proročanstvo koje najavljuje Apokalipsu prvi put se pominje u jednoj pesmi Euzebija iz Cezareje, koju je na latinski preveo Sv. Avgustin u “Državi božjoj” (Civitas dei). U X veku ova legenda dobija oblik liturgijske drame najpre na latinskom, zatim na provansalskom (XIII vek) i konačno na katalonskom jeziku. Iako je zabranjena na Tridentskom koncilu, još uvek se izvodi na Majorci.”
Pomislila sam da istovremeno otkrivanje oba dela nije slučajno. U smirijućim tonovima kompozicije i glasovima koju pevaju strašno proroštvo, kao i Leonardovim crtežima “zastrašujuće simetrije” (ovde se, anahrono doduše, pozivam na Blejkov stih pesme Tigar “fearfull symethry”) ima neke sličnosti koju verovatno samo ja uviđam.
O koncu, poput kakvih lustera, vise geometrijske figure različitih oblika koje odlikuje matematička preciznost (pleonazam: sve geometrijske figure odlikuje matematička preciznost). Ipak, one vise o koncu, o jednom krhkom i nepreciznom koncu koji ih, ipak, drži usred te bele površine papira, poput ambisa nad provalijom koja je van dometa oka posmatrača.
I, zar to nije horor po sebi što se o hororu ne mora nužno dramatično već itekako umilno pisati, pevati, svedočiti stvaranjem? Geometrija se da lako narušiti. Kao da je tim prikazima zapravo ljudski život koji blago teče poput pesme i neprimetno se klati poput okruglih figura a pod kojima je (možda) strašno proroštvo o kraju sveta…
.
