James Joyce
“Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući , dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.”
Džems Džojs – “Portret umetnika u mladosti”, preveo: Petar Ćurčija
