Marino Marini
“Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim istočnicima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umtvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto. Preporođenim slovom letopisaca i zemljodeljaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu. Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu. Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.” - Vasko Popa
Tekst je preuzet sa bloga Moji tragovi
