Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.
U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je “uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu”. To su:
“Nekoliko šetnji pored mora,
naga devojčica pred ogledalom,
naleti loše muzike u hotelskom hodniku,
krevet,
nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,
Venecija u zoru,
Amsterdam na kiši,
Konstantinopolj pri zalasku sunca,
jorgovani u ulici Varen,
samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,
crvena loža u pozorištu,
mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,
užareni brežuljci u Grčkoj,
polje narcisa oko Salcburga,
nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,
vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,
štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,
rastanak pred ulazom u metro,
ruka koja drži anemonu,
tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]
Ili pak:
“Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; “igru anđela” u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…
Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.
Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki.” [2]
Citati:
[1] Citirano prema: Mišel Goslar, “Jursenar: biografija”, prevela Jelena Stakić, Karpos Books, Loznica, 2013.
[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.
