Na slici je predočena karta Jugoslavije u vreme putovanja Rebeke Vest Balkanom. U pitanju je prvo izdanje putopisa „Crno jagnje i sivi soko“ iz 1941. godine.
Rođena iste godine kad i Ivo Andrić (1892), Rebeka Vest će putovati Jugoslavijom tokom 1936, 1937. i 1938. godine. Na putu će upoznati Stanislava Vinavera („Konstantin“) i Anicu Savić-Rebac. Nikola Koljević, prevodilac putopisa, u predgovoru knjizi, izdvojiće nekoliko scena, od kojih prenosim tri.
„Na zagrebačkoj stanici – da opet pomenemo taj prvi i letimični utisak – Rebeka Vest je ugledala nepoznatog čoveka koji je na kiši uzalud dozivao svoju Anu. Ali njegovo dozivanje i držanje kišobrana iznad zamišljene Anine a ne svoje glave, Vestovoj su bili dovoljni da kaže: ‘Bila sam među ljudima koje mogu da razumem.'“
„Prilikom obilaska jedne crkve pored Sušaka strani posetioci su se zgražavali nad Dalmatincem koji je bučno protestovao zato sto su im naplatili više nego što je pisalo na ulazu. Za razliku od takvih stranaca, Rebeka Vest je u takvom »balkanskom« ponašanju otkrila nešto drugo. Zar se na Balkanu stotinama godina uopšte moglo opstati bez protesta i »vike«? I zar to, onda, nije prirodna i životvorna gesta čoveka koji je otkrio da je prevaren?“
„Za večerom u Splitu Engleskinja je taj impuls osetila čak i u gesti čoveka koji radosno i nemilosrdno biberi sve što jede, verujući da je biber dobar za zdravlje.“
Ostatak možete pročitati u samom putopisu i detaljnije se obavestiti o kontekstu u kojem je delo nastalo, ali i o slici Jugoslavije koju je ono stvorilo i koja je decenijama, sve do početka devedesetih, na Zapadu bila izvor saznanja o ovdašnjim predelima i ljudima.
Preporuke: Projekat Rastko | Novi Polis | Vreme
