Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu.

Sa svojim jednim rogom nasred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčanu zraku, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može biti i simbol jedne etape na putu diferencijacije: od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita; izgleda da je to plod nesporazuma: jednorog nije spoj dva pola, nego on transcendira seksualnost. U srednjem veku je jednorog postao simbol otelovljenja Božje reči u utorbi Device Marije.

Bertran d’ Astorg je u Mitu o gospi s jednorogom (1963) obnovio tumačenje simbola, povezavši ga sa srednjovekovnim shvatanjem viteške ljubavi. On najpre opisuje svoje pesničko viđenje: Beše to beli jednorog, velik kao moj konj, ali mu je korak bio lakši i duži. Nad čelom mu je lebdela svilenkasta griva, u hodu su mu krznom prolazili blistavi drhtaji, a gusti rep se raspušteno vijorio. Celo telo mu je isijavalo beličastu svetlost; iz kopita bi mu katkad poletele iskre. Galopirao je kao da želi visoko da uznese strašni rog na kom su se u pravilnim spiralama izvijale sedefaste žilice. Zatim on u jednorogu vidi tip žena koje odbijaju ispunjenje ponuđene ili obostrane ljubavi. Jednorog ima tajanstvenu moć otkrivanja nečistoga, pa i opasnosti od kvarenja u sjaju dijamanta: njegovoj prirodi odgovara svaka materija u svojoj celovitosti. Takva stvorenja se odriču ljubavi da bi bila verna ljubavi i da bi je spasli od neizbežnog usahnuća (Iv Berže). Smrt ljubavi, da bi živela ljubav. Lirika odricanja ovde se suprotstavlja lirici posedovanja, a održanje devojaštva otkriću ženskosti. Mit o jednorogu mit je o fascinaciji kojom čistoća deluje na najpokvarenija srca.

P. H. Simon savršeno je sintetizovao značenje simbola: Bilo da je – svojim rogom kao simbolom koji čisti zagađene vode, otkriva otrove i što ga nekažnjeno može dotaknuti samo devica – amblem delatne čistoće, bilo da ga, gonjenog i nepobedivog, može uhvatiti samo lukavstvom mlada devojka uspavljujući ga mirisom devičanskog mleka, jednorog uvek evocira misao o čudesnoj sublimaciji telesnog života i o natprirodnoj sili koja zrači iz onoga što je čisto.

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi se u tome videti slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje jednorog: zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko označenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla biti na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dva sukobljena jednoroga. Sukob je nadvladan, jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Dama i jednorog na francuskim tapiserijama iz 1500. godine.

U grčkim legendama se krilati konj Pegaz često povezuje s vodom; bio je sin Posejdona i Gorgone; njegovo je ime srodno reči izvor (pege); rodio se na izvorima okeana; Belerofont ga je pronašao kako pije na izvoru Peireni; udarcem kopita o goru Pegaz je stvorio izvor; povezan je sa olujama, noseći grom i munju umesto opreznog Zevsa. Pegaz je krilati izvor. Simboličko značenje Pegaza izvodi se iz sprege plodnost-uzlet, koja će poslužiti kao osa u tumačenju mita, oblak koji nosi plodnu vodu.

Konj po predanju predstavlja žestinu želja. Kada čovek deli telo sa konjem, tada je mitsko čudovište, kentaur: poistovetio se sa životinjskim nagonima. Krilati konj, naprotiv, predstavlja stvaralačku maštu i njeno stvarno uspeće, duhovne i uzvišene kavalitete (sposobne da uzdignu čoveka) iznad opasnosti izopačenja. Tako će i Belerofont nošen Pegazon pobediti Himeru. Pegaz se javlja kao simbol sublimirane mašte, objektivizovane imaginacije koja čoveka diže u uzvišene predele.

U ovom tumačenju našla su se spojena značenja i izvora i krila: duhovno stvaralaštvo.

Pegaz je postao simbol pesničkog nadahnuća: Hajne kaže: Moj se Pegaz pokorava samo vlastitom hiru, bilo da galopira ili je u kasu, ili da leti u kraljevstvu bajki. Nije to kreposno i korisno kljuse građanske konjušnice, a još manje borbeni konj koji će podići prašinu i patetično rzati u borbi četa. Ne! Noge moga krilatog trkača potkovane su zlatom, njegove su uzde biserni nizovi i ja ih puštam da radosno lepršaju.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Eugene Lequesne, Slava i Poezija vode Pegaza (skulpture na krovu pariske opere Garnije), 1875.

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih, zapravo. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Jednog dana 1937, uprkos nadolazećoj svetskoj katastrofi, nekoliko pariskih danguba uputilo se izvan grada i orgijalo. Man Rej je to zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejova devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali i Pikaso, Li Miler i Rolan Penros.

Teodor Adorno, Los Anđeles, 16. januar 1943.

Ležao sam u krevetu s dve predivne žene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo čvrstih grudi, i isticala se velikom predanošću i nežnošću, što sam odmah sa zahvalnošću primetio. Druga je bila visoka, vitka, zgodna – osim što su joj kosti u visini zadnjice bile čudno isturene. Podsetila me je na gospođu fon R. Obe su imale čudesno mirisnu put i sećam se da sam im zbog toga uputio prilično blesav kompliment, rekavši kako sam „konačno pronašao prave, prvoklasne kurvice“. Ali, nismo išli do snošaja – o čemu nikad ne sanjam eksplicitno, ništa više nego o smrti – već samo do ljubljenja i nedoličnog maženja. Više me je zanimala mala žena; ona visoka je pokazivala određeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani – kako sam samo bio srećan zbog toga! – rekla je kako će me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima muškarce, u svako doba, bez problema. Posle toga, kada sam joj posvetio više pažnje, visoka devojka je postala predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana tipičnih za elegantna letovališta, kao što je Bar Harbur. Odjednom se začula strahovita buka i u sobu su upali neki ljudi predvođeni X i F. V. Osoba X je nosila šapku, kao neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime Partije. To je poprimilo oblik naizmeničnog i krajnje ljutitog uzvikivanja jedne iste reči, „Varvati, varvari, varvari“, što se odnosilo na žene i mene lično. Onda se ispostavilo da su obe žene zapravo bivše supruge L, koji je izgleda i dalje polagao neko pravo na njih. U isto vreme, međutim, učinilo mi se da je manja žena identična gđi X, iako nije nimalo ličila na nju. Desilo se i da se jedan čovek, moj najbolji prijatelj, umešao u ta zbivanja, a manja žena je sada očekivala zaštitu od njega. Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L, očiju koje su kiptele od neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao: „Zahtevam objašnjenje“. Očajan, počeo sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokušao da mu dokažem kako ta scena ne znači ništa, jer nije došlo do snošaja. Bez mnogo nade, budim se.

Izvor citata: Teodor V. Adorno, Snovi (Protokoli 1934-1969), preveo Aleksa Golijanin, Anarhija-blok 45.

Izvor fotografija: Centre Pompidou

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

.

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina…
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.

.

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje

.

Neki moj brat – tako sličan meni
– jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
– ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.

.

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.

.

O pesniku

Bronjislav Maj, poljski pesnik, esejista, kritičar i prevodilac, rođen je 1953. godine u Lođu, a od 1972. živi u Krakovu, gde na Jagelonskom univerztetu predaje savremenu poljsku književnost.

Kao pesnik Maj je debitovao 1970. godine, objavljujući pesme, eseje i kritike po časopisima. Takođe se bavio pozorištem i jedan je od osnivača „Poziorišta KO“, u kojem je radio kao scenarista i glumac. Do sada je objavio više pesničkih zbirki: Takva sloboda, Zajednički vazduh, Porodični album, Propast svetog grada, Umor, Svetlost, Vremenske i druge razlike i tako dalje. Dobitnik je nekoliko značajnih nagrada za poeziju, između ostalih i one koju dodeljuje Fondacija „Košćelski“ u Ženevi. Osim toga, njegove pesme nalaze se u mnogim antologijama, a prevođen je i na više jezika; na srpski su njegove pesme prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Napomenimo i to da Maj pripada pesničkoj struji koju kritičari nazivaju „Nova privatnost“, a Česlav Miloš ga je smatrao njenim najznačajnijim pesnikom. On piše isključivo u slobodnom stihu, i to jezikom koji je jednostavan i čist, bez kolokvijalizama i patetike. Njegovo lirsko ja je melanholično i zamišljeno nad vlastitim životom i čovekovom sudbinom uopšte, ali razmišljanja koja iznosi poseduju određenu vrstu distance, objektivnosti, ironije i humora. Stoga ga neki kritičari smatraju „učenikom“ Šimborske i Mrožeka, mada za razliku od njih, Maj unosi i metafizičke momente u svoju poeziju, a na poseban način dotiče i religiozne teme.

Izvor: Prejaka reč | RTS Treći program

Slika: Sergey Nielsen, Close Up and Private, 2010.

Haljine na ženskim portretima, od grčkog vaznog, skulpturnog i reljefnog prikazivanja, rimskog i vizantijskog slikarstva, mozaika u Pompejima ili Raveni, srednjevekovnih fresaka u neznatnim pećinama ili najsjajnijim crkvama, u renesansi, u baroku, uvek su bile veličanstven i jednostavan način isticanja portretisane.

Bilo da je paganska boginja, egipatska vladarka, grčka hetera, rimska matrona, hrišćanska svetica, feudalna plemkinja, kraljeva kći ili kraljeva supruga, žena bogatog amsterdamskog trgovca, haljine su nešto što je portretisana odevala, i što je u terminima vizuelne komunikacije igralo značajnu ulogu i pružalo dobru priliku umetniku da nešto više kaže, s obzirom na nemost prikazivačkih umetnosti, o ženskoj osobi koja tu odeću nosi. Isticanje pogleda, položaja ruku ili simbola koji nisu u vezi sa telom portretisane (pas-vernost; knjiga-pobožnost; hermelin-duhovna neuprljanost; lovor-pesnički talenat) takođe su, uz nakit i odeću, bili deo neverbalne komunikacije kojom se slikar koristio.

Odeća je isticala njen statusni simbol, to svakako. Međutim, ona je isticala i umetnikov dar, tehničku veštnu kojom je prilazio zadatku. Jedna knjiga posvećena Rembrantu zove se Misterija otkrivene forme i mi možemo lako razumeti naslov te monografije ukoliko dobro osmotrimo detalje priloženih Rembrantovih portreta. Ti portreti se odnose na biblijske ili mitološke scene, ali i na građane tadašnjeg Amsterdama čije je portrete Rembrant slikao vrlo uspešno tokom svog života. Tehnika kojom su ti portreti predočeni je barokna. Odnos svetlosti i tame, otvoren potez četkice oku posmatrača, ali i znatna društvena i ekonomska svedočanstva, a ona su bitno uticala na razvoj barokne forme.

Rembrant je živeo u vremenu kada je cena njegove slike i cena haljine koju je slikao bila ista. Neobičnost je bila i u tome što je Rembrant, za razliku od italijanskih renesansnih i baroknih umetnika, bio slobodan umetnik, nezavistan, on nije radio za drugoga, nije imao mecenu, obavezujućih ugovora prema crkvi ili bilo kojoj drugoj religioznoj i građanskoj instituciji. U današnjim terminima, on je bio frilenser, ali uspešan i bogat. Poznat. Njegovom osiromašenju doprineo je njegov hedonistički način života, ogromna zbirka umetničkih dela i egzotičnih predmeta (naime, Rembrant je kao mnogi ljudi njegovog doba imao svoj Kunstkammer iliti zbirku, kabinet, sobu kurioziteta, retkih i dragocenih predmeta koje je kupovao od trgovaca čija je roba pristizala iz kolonija) koje je po bankrotu morao da rasproda. Tako je slikareva kolekcija završila svuda po Amstrerdamu, a možda i dalje.

Da bi se bolje razumelo doba baroka mora se naglasiti društvena situacija zemalja tokom 17. veka. Ono što odlikuje barok, naročito u Italiji, u kojoj je i nastao, jeste snažna reakcija na reformaciju, na propovedi Martina Lutera, nemačkog teologa koji je započeo odvajanje Crkve. Luteranci, ili protestanti, krečili su crkve u belo, oni su bili protiv prikazivanja, protiv likova, protiv raskoši, protiv ikona. Što su luteranci bivali rigidniji to su katolici, podjednako u Italiji i Francuskoj, bivali raskošniji (sada postaje jasnije zašto se holandske i francuske ulice razlikuju, baš kao i fasade, unutrašnja dekoracija i stil). Jedan od razloga zašto Engleska ima znatno siromašniju i vizuelno drugačiju (neprivlačniju) umetnost toga perioda jeste upravo taj što su, odjednom, preko noći, Englezi postali protestanti, tačnije, anglikanci. Njihove vizuelne umetnosti su stagnirale nekoliko vekova. I danas se oseća ta razlika u ukusu i vizuelnoj prezentaciji. Međutim, to se ne može reći za njihovu književnost.

Kao prva građanska republika, odvojena upornošću pobuna svojih građana iz španskih ruku, Holandija, za razliku od Belgije koja je ostala u sastavu Hazburške monarhije, zahvaljujući trgovini prosperira do neslućenih granica. Holandija je prva kapitalistička zemlja u današnjem smislu reči. Bog te voli onoliko koliko radiš. Holandska aristokratija tog doba isključivo su trgovci. Oni ne poznaju zastareli, feudalni način vođenja države. Rodoslovi i plemićka porekla u Holanidiji ne znače ništa. Novac je osnovno distinktivno sredstvo. Svako ko želi da radi može da ga stekne. Holandski brodovi bili su po svim tada poznatim morima i okeanima. Ogromna količina novca, dragocenosti, zlata, začina, materijala mogla se videti u amsterdamskoj luci, u Hagu, u Delftu. Ekonomski uslovi u kojima bankari i trgovci finansiraju kraljeve, novcem stečenim apsolutno neadekvatnom akumulacijom, doprineli su da građanstvo obrati pažnju na umetnost, a ona dolazi poslednja, za nju svi drugi uslovi moraju biti pripremljeni. Baza holandskog bogatstva nije proizvodnja već pljačka. Kolonijalno poreklo njihovog bogatstva, sada već duboko u strukturi i temelju države, omogućilo je razvoj umetnosti koju nazivamo Zlatno doba holandske umetnosti ili Zlatni 17. vek.

Rembrantovim kasnijim stilom dominiraju tamne boje, uglavnom crna i crvena, a lica i tela prikazanih deluju vazdušasto, kao slikana dahom. Posmatrač jasne linije ne vidi. Njihovo odsustvo ga, moguće je, usporava, na taj način tehničke osobenosti slike doprinose intelektualnom, ne samo doživljajnom poimanju slika, ne samo na empirijskom nivou. Konture lica, šaka, leđa vidljive su, one formiraju granice tela, definisane jasnim potezima. Međutim, njihov opseg nije veliki. Rembrantove portretisane nose najskuplje haljine tadašnjeg vremena. Treba pomisliti i na procese njihove izrade. Da bi se jedna haljina sašila potrebno je da tkanina pređe hiljade kilometara, potrebno je mnogo kvalitetnog konca, igli, veštih ruku koje rade najčešće pod svećom. Sa sadašnje pozicije mi prihvatamo stvari kako ih vidimo, ne zalazeći dublje, ne posmatrajući njihovu istoriju, ne vireći iza zavese, iza onoga što vidimo.

Mekane, prelazne, poput isparenja, konture Rembrantovih portretisanih tvorene su gustim nanosima boja. Linije se ne pojavljuju u svom pravom značenju već više kao posledica prelaza unutar polja koje odvaja svetlo i tamno. Priloženi primeri samo su detalji nekih portreta, nisu svi mogli biti uključeni u ovu objavu ali dovoljno svedoče o istoriji mode, o društvenim uslovima u kojima se formirao Rembrant, o njegovim stilističkim odlikama, najzad, i o njegovom shvatanju ženstvenosti i lepote. Isuviše opterećeno ozbiljnošću, težinom, koja se ogleda i u temi i u načinu predstavljanja, odabiru koloriteta, ženski portreti tokom baroka, a specifično u Rembrantovom slučaju, zvuče poput muzike koja dolazi od laute. One oslobađaju harmoniju, obezbeđuju trenutak iluzije da je lepota poput Persefone (još jedne sjajne Rembrantove obrade) ili Flore (takođe značajan portret njegove Saskije): zrno položeno u tamu koje će izaći na površinu, biti oformljeno svetlošču, izrasti u cvet. Onda će ga neko ubrati. I tada, dok bude venulo, dok se bude sušilo, ostaće sećanje na razvoj, poput haljine. Od bezobličlne forme ka obličju toliko punom da će se opirati konačnom empirijskom poređenju.

Nedodirljivost predmeta, tajna koju odnos boja stvara, vizuelni nagoveštaji, mekoća linija, nepostojanost konkretnog utiska, atmosferski prostorni i emotivni utisak koji je neuporediv, doprinose da se posmatračev pogled gubi u dužini, u perspektivi koju putovanje kroz vreme i utiske omogućava. To je umetnost. Uprkos tamnim mrljama, poput noći preostaloj u bunaru, neverovatna je snaga privlačnosti da spustimo pogled u tu tminu, u masu koja nudi jasnije tonove, koja pobuđuje oko da načini skok.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta…

P.: Da li podržavate ono što ste napisali pre trideset i pet godina: „U svakoj muzici je – Bah, u svakom od nas – Bog“?

B.: To je retorička fraza! Iako, generalno… U osnovi – da.

P.: U muzici Hajdna tražite svetlo, poredak, mirnu mudrost?

B.: Ne, tamo se ne traži, tamo se nalazi.

P.: Šta Vam daje slušanje muzike?

B.: Ma kako čudno zvučalo, za pisca u muzici je najvažnije da ga uči trikovima kompozicije. Iako ne odmah, jer ne mogu da se kopiraju. U muzici je uvek važno, šta sledi za čim i kako se sve menja.

P.: Posebna, izuzetna logika posledice?

B.: Tako je! I zato mi je drag Hajdn, pored lepote njegove muzike. Upravo zato što je potpuno nepredvidiv. To znači da on radi u određenoj, već poznatoj idiomatici, ali se stalno, svake sekunde desi to što slušalac nije u stanju da predvidi. Ali ako ste profesionalni muzičar, izvođač, onda se sve to zna napamet i ništa nas ne iznenađuje. Ali kada ste obični slušalac, onda ste stalno uronjeni u nekom čudu.

P.: Da li su neki ljudi imali uticaj na Vaš ukus u muzici?

B.: Imao sam prijatelja, Alberta Rutstejna, inženjera. Njegova supruga, Sedmara Zakarjan, kćerka profesora konzervatorijuma, bila je pijanistkinja, studirala je, a potom i predavala na Lenjingradskom konzervatorijumu. Jednom, kada sam ih posetio, čuo sam od njih nešto što mi je ostavilo neverovatno jak utisak: oratorijum Stabat Mater od Pergolezija. Pretpostavljam da je od ovoga sve počelo. Sada niko ne utiče na mene. Pa, postoji prijatelj koji pokušava nešto da mi poturi: jednom Karpentjera, drugi put Lilija – volim to. Ali, u suštini, on već zna šta može da mi preporuči. Međutim, nikakve inovacije, otkrića, nove pojave u muzici – pogotovo danas! – ne želim. Iako… muzika Šnitkea mi je ostavila prilično jak utisak, iz nekog razloga mi se zaista dopada. Ponekad mi se čini mi da postoje neka opšta pravila…

P.: A kada Vas je zavela muzika Persela, opera Didona i Eneja? Kada Vas je očarao izgovor, muzika engleskog jezika?

B.: To je bilo jedno od najranijih i najačih muzičkih iskustava, reč je za mene u ovom slučaju, nešto sekundarno – tačnije, nije predstavljalo suštinu iskustva. Najvažnija je bila izuzetna muzika Didone i Eneja, onda sam se očarao poznatom Perselovom pesmom „O smrti kraljice Marije“.

P.: Često ste razgovarali sa Anom Ahmatovom o Mocartu, Stravinskom?

B.: O Mocartu ne previše često. Češće o Bibliji.

P.: Kada ste, od 1962. godine, počeli da pišete pesme za svaki Božić, da li ste znali za klavirski ciklus Olivijea Mesijana, „Dvadeset pogleda na malog Isusa“?

B.: Ne, tada nisam znao. Sada znam ponešto od Mesijana.

P.: Postoje neke sličnosti u Vašim „pogledima“ na rođenje Isusa; kao i kod Mesijana, i Vi imate „Pogled Oca“, „Pogled zvezda“…

B.: Pa, to je prirodno; kada mislite o tome, tako nešto pada na pamet.

P.: Kod Stravinskog Vas je privukao ritam, paradoksalnost?

B.: Nisam stručnjak za muziku Stravinskog, bolje poznajem njegove intervjue. Ovi razgovori sa Kraftom su velika knjiga. Tu je moj omiljeni odgovor na pitanje: „Za koga pišeš?“ Uvek citiram Stravinskog: „Za mene i hipotetički alter ego.“ Što se tiče same muzike, bliski su mi samo neki fragmenti „Osvećenja proleća“; i naravno „Simfonija psalma“ – u celini, kao ideja. Zanimljivo, u jednom trenutku smo se „pregazili“ kao umetnici. Jednom sam napisao poemu „Isak i Avram“, a Stravinski je komponovao oratorijum pod istim naslovom. Ali ja ne znam njegovu muziku.

P.: Lično ste poznavali Dmitrija Šostakoviča, on Vam je poslao telegram u Vašu odbranu tokom suđenja?

B.: Da.

P.: Mislite li da je Šostakovič znao onda Vaše pesme?

B.: Mislim da ne. Verovatno se to dogodilo kao rezultat insistiranja, molbi Ane Ahmatove, koja je tada tražila podršku u mom slučaju od Šostakoviča, Maršaka. I oni su stali u moju odbranu.

P.: Sastali ste se sa Šostakovičem? Pamtite li ga?

B.: Video sam ga jednom, 1965. godine – izgleda u novembru. Upravo sam bio izašao iz zatvora. Posetio sam ga u bolnici u Lenjingradu. Sećam se da sam proveo sa njim dva ili tri sata, ali generalno se ne sećam da li je sa mnom onda bio još neko. Kakav je bio Šostakovič? Vrteo se u krevetu kao nemirno dete u… nekom kavezu… u nekoj… kako se to zove? … kolevci? Vrlo nervozan, ali kao i obično…

P.: O čemu ste razgovarali?

B.: Uglavnom su se razgovori odnosili na njegovo razumevanje mog kvaliteta živo ta. Ali, uopšte, bili su prilično površni. Video sam da ga taj razgovor pokreće; sa moje strane, to je bio, pre svega, gest dobrote, zahvalnosti.

P.: Šostakovičeva muzika nije Vam previše bliska?

B.: Iskreno, ne. U principu, prema savremenoj muzici odnosim se sa rezervom. Kako prema Šostakoviču, tako i prema Prokofjevu. Ali šta da radim, takav sam.

P.: Da li ste ikada čuli kako rabini čitaju svete tekstove?

B.: Ne, ali sam više puta čuo crkveno pevanje; znam melodiku akatista.

P.: Vaš način recitovanja poezije podseća na liturgijsko pevanje…

B.: U Rusiji, a – verujem – i u svim zemljama tzv. hrišćanskog sveta, visoka umetnost reči, poezija, izvedena je iz liturgijskih pesama. Mislim da je hijeratična književnost postojala najpre kao – da tako kažem – mnemotehnički način čuvanja muzičke fraze, jer nije bilo notacija. I sve bi bilo prelepo: ne bi bilo zapisivanja nota, muzički narativ bi ostao na nivou improvizacije, da muzika nije postala deo hrišćanske liturgije. Stvar je tome da se u liturgiji moglo improvizovati (tačnije: prilagođavati, ulepšavati) u nekim granicama, pevao se u stvari već ustaljen tekst, iz Svetog pisma, u kojem je improvizacija bila nedopustiva. Zato je stih da bi se pridržavao prateće muzičke fraze, strogo definisan u smislu dužine, a tekst je počeo da poprima oblik pesme. Po mom mišljenju, u hrišćanskoj kulturi pesme su stvorene samo kao način da se očuvaju i ponavljaju muzičke fraze. Onda su se pojavile različite vrste znakova, notacija je počela da se razvija – i brak, u koji su već neko vreme ušle poezija i muzika, raspao se. Notni zapis, sa izvesnom slobodom mišljenja, može se smatrati kao nastavak azbuke; ovaj jezik se brzo razvio u nešto sasvim nezavisno i između poezije i muzike je nastupilo odvajanje. Ali oni s vremena na vreme – grubo govoreći – imaju neke odnose i tako su stvorene razne vrste veza, sve što ti srce želi: od opere do vodvilja. I, donekle, najbolja poezija koju poznajemo, ima „muzički“ karakter: u njoj je prisutan ovaj muzički element, kada se, suprotno od očekivanja, pojavljuje u svesti neki muzički zvuk…

P.: Kada Vam se učinilo da je taj zvuk dobio imidž grubosti, vulgarnosti – sve ono što ne volite?

B.: Kao što je pre postojao jasan neprijatelj u nekoj vrsti zvanične kulture države, sada je taj neprijatelj sveprisutan. Upoznajemo ga na svakom koraku; taj lom, lom „popa“. Ovaj zaglušujući rokenrol. Možete videti mnogo ovde, razmišljajući o đavolskom planu… „nehumano“ anastomozira – kako ja to vidim – sa tehnologijom, sa idejom nasilja zvuka. Ako muzika – koliko sam ja shvatio – nije u potpunosti razumljiva semantički i nadsemantički – onda se ono što danas dopire do naših ušiju pojavljuje kao izvansemantički, čak antisemantični niz. Ta električna muza se pojavila na osnovi rokenrola kao proročki fenomen. Četrdesetih, tokom rata, to se desilo sa bugivugi muzikom, koja je u sebi već sadržala neku vrstu proročanstva… Iako je bilo više brzih igara, ovaj ples se bazirao na nekom upornom ritmu i nekim jasno suspendovanim melodijama. Sa bugivugi muzikom pojavila se sasvim nova situacija: ritam i melodija nekako nestaju iz svesti. Dakle, ritam bugivugija sadrži u sebi, u nekom smislu, najavu atomske bombe. To je kompletan raspad svega.

Sa poljskog preveo Zoran Đerić

Izvor: Časopis Polja

Slika: Bartolomeo Manfredi, Alegorija četri godišnja doba, 1610.

Preporuka: YouTube kanal bloga A . A . A sa listom klasične muzike koja se dopunjuje sa sadržajem na blogu.

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu, što mi je posebno drago – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma.

Ja bez vas ne bih imala razloga da ovo radim. Radila bih, svakako, zbog sebe, ali ne u ovoj formi, na ovaj način, ovim intezitetom. Nikada nisam shvatala ljude kojima je dovoljno da to što rade bude dobro i dovoljno za njih. Meni je, naprotiv, drugi neophodan. Ne razumem glas koji se zadovoljava time da odzvanja u praznini. Deljenje je dar. Otuda je moja najveća želja od malena bila da imam svoj časopis i da budem profesor. Marija mi je pomogla da taj glas dodatno odjekne.

Zato, sa neočekivanih mesta stižu podsticaji. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji. Intervju koji smo radile prenela je i na svoje mesto te ga i tu možete pročitati, a i dati Mariji podršku kako bi se razvijala i svojim sadržajem doprla do više čitalaca.

1. Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorskih princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila.

2. Šta je posebno uticalo na tvoj dosadašnji rad?

Uticala je umetnost i dokolica i sve što je imalo veze sa bajkama. Diznijevi crtani filmovi bili su značajni za moju imaginaciju, ali i jedna reprodukcija Konstablove slike u trpezariji mamine tetke, kao i gobleni moje bake. Emisija Koncert u podne doprinela je da razvijem beskrajnu ljubav prema klasičnoj muzici. Od pisaca sam volela Hansa Kristijana Andersena, Žila Verna i, naravno, Anu Frank. Bio je tu i jedan omladinski roman koji se zvao Zbogom mojih petnaest godina, kao i horor roman o jednoj lutki koji se zvao Bela. Kasnije, veliki uticaj na mene imali su Rilke, Prust i Margerit Jursenar.

3. Da li postoje neke stvari koje te baš nerviraju u našem društvu i na koje si posebno ogorčena?

Da, postoje. Ohrabrivanje mediokriteta i diletanata.

4. A šta bi konkretno pohvalila?

Pohvalila bih žilavost i vitalizam naših građana. Zapravo, ogromnu sposobnost samoobmane koja proizilazi iz ogromne volje za lepšim životom. Ako pogledate šta se sve ovde dogodilo od 1990. onda shvatite koliki je napor (ili je to ludilo?) bio potreban da se okrene glava na drugu stranu i živi kao da se to vas ne tiče. I tako 27 godina! Guranjem problema pod tepih ništa ne rešavate, zato se ovde decenijama ništa ne menja. Međutim, ljudi vole da lažu sebe, kako bi drugačije podneli život?

5. Kakva god bila situacija u društvu, ona te nije zaustavila da konstatno radiš i ulažeš u sebe. Online magazin A . A . A čiji si autor ima veliku produkciju tekstova posvećenih umetnosti i imaginaciji, kao i kritici. Naziv bloga nije slučajan…

Nije. Tri A simbolišu tri početka/načela mog života – slobodu, putovanja i stvaranje. Naziv bloga poklopio se i sa mojim inicijalima i sa latinskom rečju Ars. Kada sam svoje eseje, citate iz knjiga, razmišljanja o filmovima, arhitekturi i muzici prenela sa papira na online nebo nastao je blog na kome radim. Moja početna želja bila je da delim znanje i lepotu koja je našoj stvarnosti nedostajala. Nije tačno da ljude ne zanima umetnost. Sebe smatram u tom smislu online kustosom, a blog baroknim kabinetom kurioziteta.

6. Kad bi mogla da biraš, od svih živih i onih na drugom svetu, sa kim bi volela da se vidiš na piću i porazgovaraš?

Uh, ovo je najteže pitanje do sada (smeh)! Volela bih da popijem čašu vina sa Margerit Diras ili sa Patrišom Hajsmit. Kad bih mogla da delim sto u kafeu sa nekim fikcionalnim junakom, onda bi to bio Korto Malteze. U Veneciji, podrazumeva se.

7. Na blogu si pisala i o modi, Gabrijeli Šanel, kao i o modnoj fotografiji. Kako ti gledaš na modu? 

Moda je veličanstvena umetnost, ona je vizuelna opera. Ne mislim da je trivijalna. Međutim, lepa haljina dobija svoje puno značenje tek kada ju harizma osobe dopuni. Volim istoriju mode i modnu fotografiju koja modi daje dodatnu umetničku snagu. Šešir je jedan od mojih omiljenih modnih komada, a Stela Makartni omiljena dizajnerka jer pravi dobre sakoe, drugi moj omiljeni komad odeće. Jedna južnoafrička dizajnerka, Žizela Hjuman (Gisele Human), pravi prelep nakit, treći meni važan detalj kada je odeća u pitanju. Roksanda Ilinčić je modna dizajnerka sa najboljim instagram nalogom. Najazd, treba istaći i ono što je loše kod mode: to je modna industrija. Čini se da u njoj nema puno etike ovih dana…

8. Često ističeš koliko ti je bitno da putuješ, otkrivaš daljine. Persijski pesnik i mističar Rumi rekao je kako putovanja vraćaju snagu i ljubav u naš život, dok je Ibn Batuta smatrao kako nas putovanja prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pripovedača. Šta tebi znače putovanja? 

Citirala bih Selina: Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor. Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.  U ovom citatu sažeta je sva filozofija putovanja. Samo putujući i zahvaljujući umetnosti možete da putujete kroz vreme. Mislite o tome. To nije mala stvar. Ljudi, katedrale, svetlost nepoznatih gradova, boja povrća na pijacama, more, drveće, muzeji, unutrašnja dvorišta, rošave fasade… Bitno je putovati. Nikada nisam mogla da razumem ljude za koje je kućni prag nepremostiva planina.

9. Uprkos okolnostima u kojima danas živimo, vremenu koji nam ne dozvoljava predah, ljudi i danas čitaju. Koje bi ti savremene pisce, pesnike i knjige preporučila ljudima, posebno mladim osobama kojima je potreban neki duhovni, književni stimulans?

Dobar savremeni pesnik je Tomas Transtremer. Mnogi poljski pesnici koje objavljujem na blogu, a koje tako dobro i predano prevodi gospođa Biserka Rajčić, su odlični i njih preporučujem. Od proznih pisaca Alis Manro, Toni Morison, Klaudio Magris i Vladimir Pištalo. Pesnik savremenik, a moj vršnjak, koga bih izdvojila je Uroš Kotlajić. Njegova zbirka Poslednji gran žete velike Ane Andrejevne je odlična. Takođe, na fejsbuku možete naići na toliko dobrih pesnika, neafirmisanih, retko objavljivanih.

10. Čini se da je pre poezija bila daleko više angažovana, subverzivna, i da je danas prevashodno lična, intimna i nekako udaljena od stvarnosti. Gde ti vidiš ulogu poezije u 21. veku?

Možda je i bolje da ne bude angažovana. Svakako, nije ni dobro da bude instagram selfi. Njena uloga će biti kao i do sada: da oplemenjuje i daje smisao pojedinačnom čitaocu. Ona ne može da menja svet ali može da menja i oblikuje pojedinačan svet. To je važno. I dovoljno.

11. Kakvi su ti planovi za dalje?

Čeka me polaganje ispita na doktorskim studijama, objavljivanje nove knjige, rad na blogu. Takođe, čeka me rad na štampanom izdanju časopisa koji bi sadržao nove tekstove, i ne samo moje, ali i one sa bloga. Sve je ovo, naravno, planirano da bude u samizdat varijanti. Ona predstavlja mnogo olakšica i samo jednu prepreku: novac. Stoga, monetarizovanje bloga, ali i pokušaj ponovnog zapošljavanja su neizostavni deo mojih planova.

Razgovarala: Marija Mićanović  Fotografije: Aleksandar Mijailović

Intervju je objavljen na sajtu magazina Elle, na sajtu Moda u Srbiji, kao i na Instagram nalogu magazina Elle.

Pismo Agati Kristi (rođenoj Miler, udatoj Kristi pa Malovan), pet dana pre njenog 127. rođendana.

Draga Agata,

Znam da me možete čuti. Znam da ćete ovo pročitati i da ćete se, poput mnogih starica, detektiva-amatera iz vaših romana, ironično osmehnuti. Samo Džejn Ostin i vi ste tako ljupko umele da budete bezobrazno ironične i da vam niko ne zameri. A kako bi i mogao? Kako bi se usudio?!

Znam da mislite kako već na početku grešim usuđujući se da vam se obratim sa „draga“ umesto sa „poštovana“. Vaš britki duh zapažanja, humor kojim ste odsecali glave smešnim navikama i ljudskim trivijalnostima, neće vas, verujem, ni sada napustiti, čitajući moje pismo.

Vaš rođendan je za pet dana ali ja nisam uspela da se suzdržim (niste me naučili taktici, strpljivosti i predumišljaju), morala sam vam napisati ovo ljubavno pismo, odu poštovanja i zahvalnosti za sve trenutke mog života koje ste osmislili umesto mene. Čitala sam vas kao dete, a vi ste rekli da je bitno imati srećno detinjstvo. Vi ste ga učinili beskrajno srećnim!

Agata, ja sam od vas učila o uskim ulicama Bagdada i kabinama prve klase u kontinentalnim vozovima, terasama u Egiptu što gledaju na Nil i kućama na obali u Saseksu. Vi ste mi (doduše, uz bajku o vuku i jarićima) najbolje ukazali na značaj časovnika, dimnjaka, kamina, ladica, zavesa, pisama, ormana, cijanida, biblioteka u senci večeri, portreta, lampi i čipkanih maramica sa inicijalima.

Vi ste mi bili uzor. Vi ste me naučili da je rad najbitniji. Pisali ste i po tri romana godišnje (setite se 1936!). Naučila sam od vas da su želje nedovoljne, da je radna etika sve. Sedeli ste do prozora, po čitav dan, do kasno u noć, i pisali ste, neumorno ste pisali. Reći će da je to bilo zbog ugovora. Netačno. Pisali ste jer ste voleli da putujete, a i bili ste voajer. Ozbiljan.

Od vas sam naučila koliko je značajno posmatrati ljude: stare profesorke matematike, brbljive devojke, ratne bolničarke, mlade daktilografkinje. Vi ste me naučili koliko je identitet zamenjiva kategorija. Koliko je prošlost složena. Koliko su tajne opasne. Koliko su neizbežne. Nipošto niste bili mistični, a kamoli sujeverni. Niste verovali u sudbinu, u determinizam. Svako je za svoj greh bio odgovoran. U vašim delima Bog ima vrlo malo značaja. Ubiti je lako.

Vi ste me naučili da mala mesta, predgrađa i komšije nisu beznačajni, dosadni, neinteresantni, da njih ne treba doživljavati kao osudu. Zahvaljujući vama otkrila sam da mala mesta, zbir svih pakosti ovog sveta, jesu slična pomenutom identitetu koji su neki od vaših junaka toliko želeli da odbace, zloupotrebe, ponište. U malim mestima izbor maski je najveći. Vi ste to vrlo dobro znali.

Mislila sam da je uvek tamo negde bolje, zato sam čitala vaše romane, da se tamo negde događa život, onaj pravi život, i da su ljudi drugačiji ali, uspevali ste, toliko puta, da me navedete na pogrešan trag. Na kraju, rešenje zagonetke bilo je da su ljudi svuda isti, iako nisu isti baš u svemu, naročito ne u odabiru maski.

Draga Agata, želela sam da budem kao Vi. Želela sam da budem slobodna. Želela sam da pišem. Želela sam putujem. Da gledam u Sunce dok zalazi na Nilu. Da u slobodno vreme obilazim muzeje, kao što ste vi arheološka nalazišta, i da u mom hotelu uvek ima zanimljivih gostiju.

Tekst: Ana Arp | Fotografije: Ana Arp (moja kolekcija)

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) –
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda – :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K’o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k’o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

Preveo Branimir Živojinović

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Pol Bjer, švedski psihoanalitičar, jedan od ljubavnika Lu Salome, ovako ju je opisao:

„Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu. Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu – ovaploćeno savršeno zlo. Partner je mogao da ju upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samonapredovanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali joj to nije polazilo za rukom.“

Slika: Gustav Klimt, 1902.

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte.

Apolona bismo označili divnim božanskim simbolom načela individuacije. Razbijanje načela individuacije diže se sa najdubljeg dna čovekova, štaviše iz prirode same, onda nam pogled prodire u suštinu dioniskog, čijem ćemo se poimanju još ponajviše približiti pomoću analogije pijanstva.

Pod čarobnim delovanjem dioniskog načela ne samo što se ponovo sklapa savez između čoveka i čoveka, već i otuđena, neprijateljska ili podjarmljena priroda opet proslavlja praznik pomirenja sa svojim bludnim sinom, čovekom. Zemlja dobrovoljno pruža svoje darove, i miroljubivo se približuju grabljivve zveri gora i pustinja. Cvećem i vencima zasuta su Dionisova kola, pod njegovim jarmom ujednačili su korak panter i tigar. Pretvorite Betovenovu kliktavu odu „radosti“ u sliku i nemojte zaostati za svojom uobraziljom kad milioni prestravljeno padaju ničice u prašinu – tako se možete približiti dioniskom.

Kao što sada i životinje govore a zemlja dariva mleko i med, tako i iz njega odjekuje nešto natprirodno; on sebe oseća bogom, on se sada i sam kreće onako zaneseno i svečano kao što je u svojim snovima gledao bogove kako grede. Čovek više nije umetnik, on je postao umetničko delo – umetnička moć cele prirode.

U svim krajevima starog sveta, od Rima do Vavilona možemo da dokažemo postojanje dionisijskih svetkovina, čiji se tip prema tipu helenskih svečanosti odnosio kao bradati satir (kome je jarac pozajmio ime i osobine) prema Dionisu samom. Gotovo svuda se središte tih svetkovina nalazilo u bezmernoj polnoj raspojasanosti, čiji su talasi plavili svaki smisao za porodični život i njegove drevne zakone; upravo najdivlje zveri prirode puštene su da slobodno mahnitaju, sve do one odvratne mešavine pohote i svireposti koja mi je oduvek izgledala kao pravi pravcati „čarobni napitak“ veštica.

Iz najveće radosti izbija krik užasa ili čežnjivi glas tugovanja nad nenadoknadivim gubitkom. U helenskim svetkovinama probija se takoreći neka sentimentalna crta prirode, kao da je primorana da izdiše zbog svog komadanja na jedinke. Pesma i jezik pokreta takvih dvojako nastrojenih zanesenjaka bili su za homersko-helenski svet nešto novo i nečuveno; naročito je dioniska muzika izazivala u njemu stravu i grozu. Ako je muzika naizgled već bila poznata kao apolonska umetnost, ona je to, strogo uzevši, ipak bila samo kao talasanje ritma čija je snaga oblikovanja razvijana za prikazivanje apolonskih stanja. Apolonova muzika bila je dorska arhitektonika u zvucima, ali u samo nagoveštenim zvucima kakvi su svojstveni kitari.

S kakvim je čuđenjem apolonski Helen morao da ga gleda! Sa čuđenjem koje je bilo utoliko veće što se javljalo pomešano sa grozom i saznanju da mu sve to, u suštini, ipak nije toliko strano, štaviše da mu njegova apolonska svest samo kao veo prikriva dioniski svet.

Apolon, etičko božanstvo, zahteva od svojih stvorenja meru i, da bi se ona mogla poštovati i održati, samosaznanje. I naporedo sa estetskom potrebom lepote, teče zahtev „Poznaj sebe“ i „Nipošto suviše!“, dok su preuzdizanje sebe i prekomernost smatrani istinskim neprijateljskim demonima neapolonske sfere, zato kao osobine doapolonskog sveta tj. sveta varvara.

„Titanski“ i „varvarski“ izgledao je apolonskom Helenu uticaj koji je izazvao dionisku snagu; ne mogavši pri tom da sakrije pred samim sobom da je on sam ipak istovremeno i prisno u srodstvu s oborenim titanima i herojima. Morao je da oseti i više: čitavo njegovo postojanje, sa svekolikom lepotom i umerenošću, počivalo je na skrivenoj osnovi patnje i saznanja, a ta osnova otkrivala mu se opet kroz dionisko. I gle! Apolon nije mogao da živi bez Dionisa! Ono „titansko“ i „varvarsko“ postalo je najzad isto onako nužno kao i apolonsko!

Zamislimo sad kako je u ovaj na prividu i umerenosti izgrađeni svet prodro i u njemu sve zamamljivijim čarobnim melodijama odjekivao ekstatični zvuk dioniskih svečanosti, kako se u tim zvucima oglasila celokupna prekomerenost prirode u nasladi, patnji i saznanju, penjući se do prodornog krika.

Jedinka, sa svim svojim granicama i merama, tonula je ovde u samozaborav dioniskih stanja i zaboravljala apolonske zakone. Prekomernost se otkrivala kao istina; protivrečnost, iz bolova rođena naslada progovarala je iz srca prirode. I tako se svuda gde se dionisko načelo probilo, apolonsko ukinulo i uništilo.

Izvor: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Rimski reljef koji prikazuje Dionisa i Arijadnu. Španija, 2. vek nove ere.

Moramo umetnički sazdanu građevinu apolonske kulture takoreći kamen po kamen rušiti, dok ne ugledamo temelje na kojima je zasnovana. Tu, pre svega, vidimo divne olimpske likove bogova što stoje na slemenu te građevine, a čija dela, prikazana na reljefima što nadaleko zrače, ukrašavaju njene pervaze. Ako među njima stoji i Apolon, kao pojedinačno božanstvo pored drugih i ne polažući pravo na neki prvenstven položaj, ne smemo dopustiti da nas to zbuni. Isti nagon koji je oličen u Apolonu rodio je olimpski svet uopšte, i u tom smislu možemo Apolona shvatiti kao roditelja tog sveta. Kakva je to bila golema potreba iz koje je proisteklo tako sjajno društvo olimpskih bića?

Tu ništa ne podseća na askezu, duhovnost i dužnost; govori nam samo jedan bujan, čak trijumfalan život u kojem je obogotvoreno sve što postoji, pa bilo ono dobro ili zlo. I, posmatrač će svakako prilično zbunjen zastati pred ovim fantastičnim preobiljem života, pitajući se s kakvim li su čarobnim napitkom u telu ovi razuzdani, obesni ljudi uživali u životu.

Helen je poznavao i osećao strahote i užase života; da bi uopšte mogao da živi, morao je ispred njih da postavi blistavi porod snova, Olimpljane. Ono bezmerno nepoverenja prema titanskim silama prirode, onu Mojru što nemilosrdna sedi na prestolu iznad svih saznanja, onu orlušinu velikog prijatelja ljudi Prometeja, onu stravičnu sudbinu mudrog Edipa, ono rodovsko prokletstvo Atrida koje Oresta nagoni na ubistvo majke, ukratko celu onu filosofiju šumskog božanstva, zajedno sa njenim mitskim primerima, koja je upropastila turobne Etrurce – Heleni su pomoću umetnički sazdanog posredničkog sveta Olimpljana neprestano sve iznova savlađivali, u svakom slučaju prekrivali i od pogleda zaklanjali. Da bi mogli živeti, Heleni su iz najdublje prinude morali da stvore te bogove: taj tok stvari moramo zamisliti tako da se iz prvobitnog titanskog božanskog poretka strave, onim apolonskim nagonom lepote, u sporim prelazima razvijao olimpski božanski poredak radosti.

Ovde se mora reći da harmonija na koju ljudi novijih vremena gledaju sa toliko čežnje, čak poistovećenost čoveka sa prirodom, za koju je Šiler ozakonio umetnički izraz „naivna“ nipošto nije onako jednostavno, samo po sebi nastalo, takoreći neminovno stanje, na koje moramo naići na pragu svake kulture, kao na raj čovečanstva; to je moglo da veruje samo jedno doba koje je Rusoova Emila pokušavalo da zamisli i kao umetnika, i verovalo da je u Homeru našlo takvog Emila – umetnika odgajenog u nedrima prirode. Onde gde nailazimo na „naivno“ u umetnosti, nužno saznajemo delovanje apolonske kulture koja uvek mora prvo da sruši jedno carstvo titana i ubije čudovišta, pa da moćnim varkama i slatkim iluzijama neminovno ostane pobednik nad stravičnom dubinom posmatranja sveta i beskrajno razdražljivom sposobnošću za patnje. Ali kako se retko postiže to naivno, to potpuno utonuće u lepotu privida! Kako je zato neizrecivo uzvišen Homer koji se, kao pojedinac, prema apolonskoj narodnoj kulturi odnosi kao pojedinačni umetnik-sanjar prema sanjarskog sposobnosti naroda i prirode uopšte. Homerska „naivnost“ može se shvatiti samo kao potpuna pobeda apolonske iluzije.

Izvor: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Fotografija: Posejdonov hram, Sunion, 5. vek pre nove ere. Dorski stil gradnje.

Nepobitno je predanje da je helenska tragedija u svom najstarijem obliku imala kao predmet samo Dionisove patnje, i da je duže vremena jedini postojeći junak na pozornici bio upravo Dionis. Međutim, s istom izvesnošću može se tvrditi da nikad, sve do Euripida, Dionis nije prestajao da bude tragični junak, a da su svi slavni likovi helenske pozornice, Prometej i Edip, samo maske onog prvobitnog junaka Dionisa. To što se iza svih ovih maski krije jedno božanstvo jeste onaj bitni razlog tipične „idealnosti“ tih slavnih likova koja je tako često izazivala čuđenje.

Jedini, zaista stvarni Dionis pojavljuje se u mnogostrukosti likova, pod maskom junaka koji se bori i koji je takoreći zapleten u mrežu pojedinačne volje. Ovako kako sad govori i dela bog što se tu pojavljuje, liči na jedinsku koja bludi, stremi i pati; a što se uopšte pojavljuje ovako epski dorađeno i jasno, jeste delovanje tumača snova Apolona koji tom alegoričnom pojavom tumači horu njegovo dionisko stanje. Uistinu, međutim, taj je junak Dionis-paćenik iz misterija, bog koji na sebi mora da iskusi patnje individuacje a o kome divni mitovi pričaju kako su ga još kao dečaka raskomadali titani, pa se sad u takvom stanju poštuje kao Zagrej; pri čemu se nagoveštava da je raskomadanje – stvarna dioniska patnja – neko preobraćanje u vazduh, vodu, zemlju i vatru, i da stanje individuacije moramo smatrati izvorom i praosnovom svekolike patnje, nešto što je već po sebi za osudu. Iz osmeha tog Dionisa nastali su olimpski bogovi, iz njegovih suza – ljudi. U onom svom stanju raskomadanog boga Dionis ispoljava dvojnu prirodu svirepog, podivljalog demona i blagog, dobrodušnog vladara.

Nagovešteno je ranije da je Homerov ep pesničko delo olimpske kulture kojim je ona ispevala svoju pobednu pesmu nad strahotama titanske borbe. Sada pod premoćnim uticajem tragičkog pesništva, Homerovi mitovi ponovo se preporađaju i u toj metempsihozi pokazuju kako je u međuvremenu i olimpsku kulturu pobedilo jedno dublje posmatranje sveta. Prkosni titan Prometej nagovestio je svom olimpskom mučitelju da će jednom i njegovoj vladavini zapretiti najveća opasnost ako se blagovremeno ne bude udružio s njim. U Eshila vidimo kako je zaplašeni, ispunjen strepnjom od sopstvene propasti div sklopio savez sa titanima. Tako se raniji vek titana opet izvlači iz Tartara na svetlost dana.

Dioniska istina preuzima čitavu oblast mita za simboliku svojih  saznanja i iskazuje ih delimično u javnom kultu tragedije, delimično u potajnim obredima dramskih misterijskih praznika, ali uvek pod starim mitskim plaštom. Koja je to snaga što je Prometeja oslobodila od orlušina a mit pretvorila u nosioca dioniske istine? To je heraklovska snaga muzike. Koja, dospevši u tragediji do svog najvišeg ispoljavanja, tumači mit novim, izvanredno dubokim misaonim značenjem, kako smo to već ranije okarakterisali kao najsilniju moć muzike.

Citat: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Antička pozorišna maska sa likom Dionisa.

Rokoko nije stvorio sopstvenu organsku estetičku teoriju. Sebi nije dao čak ni ime. Pošto je njegov umetnički tok već odavno presušio, ovo sadašnje ime dali su mu njegovi klevetnici, karikaturalno izobličeni termin rokaj (rocaille), groteska, koji je označavao njegovu glavnu vrstu dekoracije. Upravo su, dakle, protivnici rokokoa i istoričari umetnosti pokušali da definišu ovaj stil. Često su polazili od suprotnih stanovišta, ali u svakom slučaju morali su ustanoviti da se u umetnosti evropskog XVIII veka veliki broj ostvarenja dobro uklapa u jedan opšti ukus koji se jasno može nazreti, mada se teško može odrediti. Određivanje granica rokokoa zaista se često vrši u terminima ukusa. Podvlači se kako rokoko teži ljupkosti, eleganciji, istančanosti, radosti, igri, a isto tako neobičnom, fantastičnom, egzotičnom, živopisnom, izveštačenom, preteranom. Na više filozofski način pokušava se napraviti razlika između rokokoa i baroka, koji se služi umnogome sličnim formalnim i dekorativnim aparatom. Barok i rokoko često žive uporedo u jednoj zemlji, pa čak i u jednom istom delu; primećuje se da rokoko traži bellum, to jest graciozno, dopadljivo, ljupko, rafinirano, slatko, harmonično, neusiljeno, tanano senzualno, dok barok teži ka pulchrum, to jest ka impozantnom, uzvišenom, veličanstvenom, slavnom, visokoparnom. U još opštijim terminima epoha se određuje time što se utvrđuje da na svim poljima „niže“ sfere preovladavaju nad „višim“: narodni plesovi potiskuju dvorske, laka komedija plemenitu tragediju, nimfe i satiri bogove sa Olimpa; živa inteligencija ceni se više od čvrstog razuma, prisno i udobno od svečanog i dostojanstvenog. U ovom periodu počinje se ceniti primenjena umetnost, koja tada doživljava svoje zlatno doba: izrađuju se nameštaj, ogledala, tapiserija, porculan, srebrnarijua.

Francuska je taj prices započela. Međutim, bar u arhitekturi, Nemačka je najviše ostvarila, a isto tako stvorila i najznačajnija dela proširujući i primenu stila. On se, u zemlji u kojoj je ponikao, praktično ograničio samo na pariske gospodske kuće, dok se u zemljama nemačkog govornog područja primenjivao i u monumentalnoj arhitekturi, svetovnoj i crkvenoj, i ne samo neposredno, prihvatanjem tipa francuske rokaj dekoracije, upotrebljene i u temama različitim od onih u kojima su je upotrebljavali umetnici s one strane Rajne, već i razvijanjem kasnobarokne tendencije, sve do formulisanja jednog izraza tako sličnog rokokou da se na kraju s njim stopio.

Izvor: Kako prepoznati umetnost: Rokoko, preveo Srđan Musić, Vuk Karadžić, Beograd, 1980.

Slika: Jean-Honoré Fragonard. “L’Amour folie.” ca 1772.

Bodler nipošto nije hteo da svoju ljubavnicu dovede u palatu Pimodan. Pre svega zbog toga što je želeo da radi. Odredio je sebi vrlo strog način života i da bi podstakao sebe propisivao je načela koja bi prvi vetar oduvao.

Iznuravali su ga odsustvo apetita i čama i on bi satima bio tako satrven da se osećao kao izgubljen u nekoj magli. U tim časovima klonuća on je bio sušta slika onih koji zapadaju u naviku lenjosti, sanjarenja, besposličenja do tog stepena da neprestano odlažu važne stvari za sutra. Pristao bi tada da ga neki nemilostivi dželat stalno vreba, da ga svakog jutra budi udarcima biča sve dok on, pošto ne može da radi iz zadovoljstva, počne da radi iz straha.

Za sada je posećivao Žanu u njenom stanu u ulici Fam-san-Tete, gde ju je smestio. Neosetljiva i lukava, ta bludna životinja umela je da izađe u susret njegovoj požudi izazivajući je ljubavnom veštinom kojom je iz svoga tela izmamljivala „slast jaču od gvožđa i leda“.

Bodler je kod Arondela, prodavca starinskih stvari, koji je meblirao njegov stan, izabrao kadifaste tepihe i raskošne tapete. On je pretrpao njenu sobu skupocenim stvarima i onim španskim slikama na kojima su tela vrlo bela na osnovama vrlo tamnim.

Žana je napunila sobu gomilom tkanina i čipaka. Zaticao ju je često kako, čučeći na stolici, navlači bez stida cipelu na svoju savršenu nogu.

Kao i Fanfarlo iz priče koju je u to vreme napisao, i Žana je volela tkanine koje šušte, duge suknje sa šljokicama koje pucketaju kao da su od lima, suknje koje treba visoko podići snažnim pokretom, i pelivanske jeleke.

Zaticao ju je uvek nakinđurenu kao boginju. Nosila je minđuše, duge i svetlucave, koje su visile kao lusteri.

Ali Bodler se nije ni na šta žalio. On nije mogao da se nasiti te nežne pute posute maljicama, tih punačkih i titravih bedara, i samo očima za zadovoljstvo  zadržavao se na svakom deliću dugih i finih nogu koje su imale svu privlačnost lepog.

Žana je živela kao zarobljenica. Vreme nije ublažilo usamljenost koju joj je on nametnuo. Časove je provodila u češljanju svoje bujne kose koja joj je izobilno padala na ramena, u kovitlacu neke graciozne i fantastične igre, u lutanju iz jedne sobe u drugu, uz pevušenje čudnih melodija kojima je njen rapavi glas davao nešto bolno, morbidno. Katkad bi otvarala vrata i ponekom bivšem ljubavniku.

Pesnik ju je uvukao u jedan magičan svet u kome je ona bila sveštenica. Video je u njoj san koji je možda samo fantom njegove mašte shvatao.

„Šta ti očekuješ od mene?“, rekla mu je ona jedno popodne. „Zašto si baš mene izabrao?“

„Postavljaš mi vrlo neobična pitanja, ptičice sa ostrva! Znam li to i sam? Ti mi i nesvesno pomažeš da upoznam svet ljubavi koji sam do sada samo naslućivao. Ti si samo telo, Žana, ali mi još niko nije otkrio kakve se sve miline skrivaju u njemu.“

„Pričaj još, slušam te“, rekla mu je, nežno položivši svoje ruke na njegova ramena.

„Dakle, čuj me: izabrao sam te zato što si ćutljiva i sladostrasna. Kazaću ti šta u tebi vidim. To sam već rekao u pesmama koje sam nazvao Nakit, Egzotični miris, Ja te obožavam ko svod neba noćna, Vampir, i u mnogim drugim. U njima se ti meni pridružuješ i pratićeš me možda i dalje, i posle ovog kratkog ljudskog veka.“

Žana ga pogleda slušajući u sebi odjek tajanstvenog, mističnog govora na koji se bila navikla. Čas tih, čas suviše vatren, njen ljubavnik nije hteo da poklanja pažnju onim svakodnevnim banalnostima kojima ga je ona obasipala. Najzad, pred pobednički mir zasićene životinje, on se osećao kao zatvoren u nekom posebnom svetu. Na tu usamljenost je mislio kada je pisao:

On je bio sam u svom raju, a ako bi, slučajno, i nju skoro silom poveo tamo da se divi, ona bi uvek zaostajala.

Veran svojoj metodi, Bodler je gledao na ljubav kao na stvar razuma u kojoj su čula igrala ulogu samo jednog instrumenta u orkestru. On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim. Okušavao je porok kao radoznalac, svestrano ga ispitujući sa žarom i savesnošću jednog moraliste. Spreman i da se zanese porocima, i da ih proklinje, on je, svojim neprestanim zanosom, pružao prizor neizlečive strasti, prikrivene povremenim kajanjem.

Kad je posmatrao Žanino telo, kao da je prelistavao neki album pornografskih slika.

Iznad kreveta okačio je nekoliko kolorisanih crteža u kojima je gledao anale bluda i u kojima je uživao kao u nekom muzeju ljubavi.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik. Život Šarla Bodlera, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Crtrež: Félix Régamey, Baudelaire au Café de Bade, 1864.

Iz legende o Budi je poznato da je on nakon svog rođenja izmerio svet tako što je napravio sedam koraka u svakom pravcu prostora. Iz legende o Višnuu, da je izmerio svet u tri koraka, od kojih prvi odgovara zemlji, drugi međusvetu, a treći nebu; ponekad se kaže da ti koraci odgovaraju izlasku, zenitu i zalasku sunca.

Kada se ostavljaju otisci stopala, nije reč o tome da se kaže došao sam, već da se potvrdi: ja sam ovde, i ovde ostajem, kao što to ponekad dokazuje i legenda, ucrtana u stopalu, koja iskazuje želju da se ostane u prisutnosti božanstva. 

Ipak, za Budu i za velike budističke svece se kaže da su bez traga, izvan dometa; podsećamo ovde na univerzalni simbolizam vestigia pedis. To su tragovi stopala koji se prate u lovu i simbolički u duhovnom lovu. Međutim, otisci su vidljivi samo do Vrata sunca, samo do granica kosmosa. Sa one strane tragovi nestaju, jer božanstvo je na svom početku i konačno bez stopala (zmijoliko).

Spomenućemo još da u mitu o Vaišvanari stopala odgovaraju zemlji sa kojom ona uspostavljaju dodir telesnog prikazivanja. Stopalo simbolizuje i izvestan smisao za stvarnost: imati noge na zemlji.

Pošto je stopalo oslonac tela u hodu, Dogoni smatraju da je ono pre svega simbol osnove i izraz za pojam vlast, poglavice i kralja. Međutim, podrazumeva i pojam porekla. Stopalo označava i kraj jer u hodu kretanje uvek počinje i završava stopalom. Kao početak tela suprotstavlja se glavi koja je njegov završetak. Taj početak je zanemaren i zlostavljan ali glava ništa ne može bez stopala. To je način da se istakne zavisnost božanskog čoveka od običnog čoveka.

Čovekovo stopalo ostavlja otisak na stazama – dobrim ili lošim – koje on odabira po slobodnoj volji. I obrnuto, stopalo nosi znak obavljenog hoda – dobrog ili lošeg. To zapravo objašnjava obrede pranja nogu koji su zapravo obredi očišćenja.

Pseudo-Dionisije Areopagit piše da su stopala anđela slika njihove brzine i onog snažnog i večnog kretanja koje ih nosi prema božanskim stvarima; zato nam ih je teologija predstavila sa krilima na stopalima.

Ono što mi u Evropi nazivamo zamotana stopala bilo je povod za bezbrojne pretpostavke. O toj tipično kineskoj temi pisac Lin Ju Tang piše: Priroda i poreklo izobličenja stopala nisu bili shvaćeni. Ukratko, u dobro prilagođenom obliku, taj je običaj predstavljao simbol sputavanja žena. Veliki konfučijevski pisac Či-Ksi iz vremena dinastije Song hvalio je tu praksu na jugu kao način za širenje kineske kulture i za pouku o razlikama između žena i muškaraca. Međutim, da je isključivi cilj bio sputavanje žena, majke ne bi tako rado obmotavale stopala svojih kćerki. Takvo izobličenje bilo je seksualne prirode. Nema sumnje da potiče sa dvorova raskalašnih kraljeva; sviđalo se muškarcima zbog njihovog kulta ženskih stopala i cipela, u njihovim očima fetiša ljubavi, a sviđalo im se i hodanje koje je takva izobličenost prirodno nametala njihovim partnerkama; što se njih tiče, one su po svaku cenu težile da steknu naklonost muškaraca. Obmotana stopala predstavljaju najvišu čulnu prefinjenost Kineza. Pored ženstvenog hoda, muškarac je počeo da obožava i mala stopala, da im se divi, da o njima peva, pa je od njih napravio ljubavni fetiš. Noćne papučice zauzele su važno mesto u erotskom pesništvu. 

Prema psihoanalitičarima (Frojd, Jung), stopalo ima faličko značenje, a cipela je ženski simbol. Stopalo treba da joj se prilagodi. Stopalo je infantilni simbol falusa. Prema jednoj američkoj anketi o najprivlačnijim delovima tela, stopalu pripada peto mesto, nakon očiju, kose, čitavog tela i stražnjice.

Stopalo je bilo fetiš Retifa de la Bretona, a cipela je za njega bila snažan seksualni nadražaj. Ako se stopalo i ne javlja kao bitno žarište, ono je barem jedan od polova polne privlačnosti. Stopalo je erotski simbol, naročito moćan u dve krajnosti društva – kod primitivaca i kod prefinjenih.

U psihološkom razvoju deteta otkriće stopala igra važnu ulogu. Milovati nečija stopala, naročito ako su lepa, može kod neke dece da postane prava strast; i mnogo odraslih priznaje da su sačuvali ostatke istog nagona, koji im izgleda obezbeđuje jako zadovoljstvo.

Prema Polu Dilu stopalo je simbol snage i duše, pošto je uporište uspravnog položaja koji je karakterističan za čoveka. Ranjivo stopalo (Ahilej), hromost (Hefet) i svaka izobličenost stopala otkrivaju slabost duše.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Budina stopala. Reljef, 3. vek nove ere, Indija.

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro-skuro tehnici, veoma čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo vidi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

.

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost.

Kjaro skuro kao likovna tehnika – više od toga – likovni princip je, dakle, čedo visoke renesanse; Leonardo da Vinči je počeo da ga primenjuje prvi put na slici koja je, kao i mnoge Leonardove, ostala nedovršena – Poklonjenje mudraca.

Beskrajno radoznao, sa rafiniranom percepcijom, Leonardo je jedan od onih majstora likovne umetnosti koji nas uči da gledamo, to jest da sagledamo vidljivi svet. On je jedan od onih kojima, kako kaže Konrad Fidler, priroda nije potrebna, već su oni potrebni prirodi da bi svojom stvaralačkom opažajnom sposobnošću sagledali – formirali likove i tumačeći ih linijom i bojom naučili i nas obične smrtnike da ih već formirane vidimo.

Poklonjenje mudraca jeste, bez sumnje, inauguracija novog načina da se stvarima vide oblici (rerum videre formas). Način na koji da Vinči vidi stvari i u isti mah omogućuje i nama kao recipijentima da ih vidimo prodire u samu srž stvaralaštva prirode, u njenu tajnu kao nature naturans, stvaralačke prirode, dakle u onu njenu dimenziju koja je zakonodavna, bremenita logosom i kao takva božanska. Uči nas da vidimo oblike upravo onako kako ih Priroda stvara  čime objedinjuje tri ključne dimenzije stvarnosti – način na koji stvara priroda, način na koji stvara umetnik – novoplatonski alter deus – i način na koji se stvari opažaju, primaju u svest, način na koji se opažajnom moći sređuje vizuelna dimenzija čulnosti.

Likovi onih koji su došli na poklonjenje na slici Poklonjenje mudraca, pojavljuju se pred nama kao da izranjaju iz mraka nebića u svetlost postojanja. Što više svetlosti dobija neki lik to više poprima oblik. Forma je u pravom smislu te reči funkcija svetlosti. Konture koja definiše lik kod Leonarda nema uopšte, jer nje nema ni u prirodi stvari. Kontura je jedan od načina vizuelnog snalaženja, sređivanja vizuelnih utisaka i formiranja predmeta.

Leonardu da Vinčiju kontura kao način definisanja oblika više nije potrebna. Nizom  valera  on postiže postepen prelazak figure iz tame na svetlo; ukoliko je neki deo figure više obasjan svetlošću, utoliko je njen oblik jasnije određen, razgovetniji je; ukoliko je figura primila manje svetlosti i forma je neodređena, nejasna i ima tendenciju da se  rastoči u amorfno. Prelazi između amorfnog i formiranog, tamnog i osvetljenog nisu nagli, već naprotiv  blagi i postepeni, našoj čulnoj percepciji, našem vidu postaje dostupan postepeni prelazak  amorfnog u morfe, bezobličnog u oblik, kao izraz i funkcija svetlosti. Forma se na taj način otvara, lišena, možemo štaviše reći oslobođena  konture koja joj više nije potrebna, koja je samo sputava. Kao otvorena forma ona implicira proces, kretanje, bremenita je zbivanjem koje nudi našoj čulnoj opažajnosti. Mi naime postepeni prelazak amorfnog u morfe vidimo kao proces pretakanja bezobličnog u oblik.

Svetlost stvara vidljivi svet oblikujući ga i taj njoj imanentan stvaralački proces postaje vidljiv i vidan; čulima ne samo dostupan već i nametnut. Mi svojom vizuelnošću prodiremo u stvaralački princip svetlosti i vidimo, pratimo proces nastajanja oblika prelaskom iz tame bremenite amorfnošću u svetlo bremenito oblikom i smislom.

Ovaj način chiaro scuro modelovanja izostavljanjem konture koja je u likovnom smislu granica, pregrada između figura na slici, daje likovima sasvim specifično likovno jedinstvo. Naime, likovi kao da se pretapaju jedan u drugi, zamagljene su granice gde prestaje jedna figura a počinje druga. Zato je chiaro scuro metod kojim se postiže optimalno jedinstvo i celovitost kompozicije, likovi na slici su ne samo u likovnom pogledu jedno (dati izjedna i opaženi izjedna), oni su i ontološki jedno.

Otvorena forma postignuta kjaro skuro tehnikom, lišena odnosno bolje rečeno oslobođena konture i u tom sasvim specifičnom smislu reči vizuelno nedovršena u ontičkoj dimenziji pojavljivanja (zbog svoje osobine postepenog rastvaranja u tami pozadine i isto tako izviranja iz neosvetljene pozadine u svetlost prvog plana) ta i takva likovna forma predstavlja, prema našem mišljenju, onu tačku u kojoj se objedinjuju dva ključna estetska  procesa – stvaralački i opažajni, proces umetničkog stvaranja i proces recepcije, prijema u svest. Takva forma je energeia u pravom Aristotelovom smislu te reči – bivstvo u delu koje u sebi imanentno sadrži proces, zbivanje, aktivnost. To je forma koju vizuelno, u aktu recepcije, doživljavamo kao proces i zbivanje (kretanje) što ona uistinu i jeste čime ujedno  samim aktom recepcije dotičemo i pratimo i proces njenog nastajanja, sam umetnički stvaralački postupak koji više nije tajna, koji se ovakvim svetlo tamno, nedovršenim postupkom u potpunosti razotkriva  pred našim očima.

Kao što je Đoto di Bondone svojim slikarskim postupkom napravio jedan značajan pomak sa aspekta estetičke analize – objedinio prostor slike i prostor posmatrača, dajući mogućnost posmatraču da precizno odredi položaj  u kome se nalazi u odnosu na sliku i orijentiše se u odnosu na nju i „otvorio nam prozor“ u slikarstvu dopuštajući da se prizor pred očima posmatrača, u umetničkom prostoru koji vizuelno doživljavamo kao deo svog (ličnog) prostora, razvije sa snažnim volumenom u trećoj dimenziji, iluziji dubine prosotra, tako i otvorena forma objedinjuje stvaralački postupak i akt recepcije i kao takva postaje beskrajno dragocen predmet za filozofsku analizu.

Dakle i nedovršena kontura i izostavljena kontura otvaraju formu; princip otvorene forme postaje jedan od bitnih načina rerum videre formas, odnosno da se vide oblici stvari, istinske forme stvari (i to vide u smislu stvaralački opaze kako je to lucidno razumeo Konrad Fidler). Otvorena forma ukazuje na proces, zbivanje, dinamiku kao suštinu oblika, energeiu, bivstvo u delu: ovim svojim svojstvima ukazuje na stvaralački proces umetnika, uvlači nas u taj proces, otkriva nam ga i objedinjuje percepciju i stvaralački proces u jednoj dimenziji (kao što je Đoto objedino prostor slike i prostor recipijenta).

To je dakle ta za teorijski um beskrajno privlačna filozofska dimenzija otvorene forme, lika bremenitog misaonošću, ta njena sposobnost da u jednoj žiži sažme duhovni prostor stvaralačke opažajnosti i recepcijske opažajnosti (da unekoliko preformulišemo Fidlerove terminološke distinkcije).

Još jedna filozofska implikacija otvorene likovne forme jeste objedinjavanje stvaralačkog procesa umetnika i stvaralačkog procesa prirode onako kako su to razumeli Plotin i renesansni novoplatoničari na čelu sa Marsiliom Fićinom.

Umetnik nastavlja stvaralački posao prirode tamo gde je ona zastala, zamorivši se, istrošivši svoju stvaralačku energiju, ali nastavlja onako kako to čini priroda. U prirodi svetlost stvara vidljivi svet u doslovnom smislu reči. Naša moć vizuelnog opažanja u potpunosti je omogućena i osmišljena svetlošću. Sve što je pogledu dohvatno, svi ključni aspekti vidljivosti su funkcija svetlosti: oblik koji formira svetlost a rastače senka, ontološki je u domenu vizuelne percepcije zasnovan na svetlosti, veličina koja se takođe puni svetlošću i narasta od kvasca svetlosti, boja koje za našu percepciju nema ukoliko nema svetlosti i najzad neposredan opažaj svetlosti – ono što prepoznajemo kao valere, skalu osvetljenosti u vidljivom svetu, igru svetlosti i senke u vidljivom svetu. Boja, oblik i veličina pak su indirektno funkcije svetlosti čega mi nismo neposredno i nužno svesni u samom aktu percepcije. Desilo nam se svima da u nesanici dočekamo zoru budni. Ako je prostorija u kojoj smo boravili zamračena mi imamo potpuni mrak tokom noći. Dolaskom jutra prostorija se blago i postepeno, gotovo kradomice puni svetlošću – difuznom naravno, jer budući zamračena nema neposrednog izvora svetlosti.

I mi tada vidimo ono što su shvatli Leonardo da Vinči i velemajstori baroka, posebno Dijego Velaskez – da priroda pomoću svetlosti stvara vidljivi svet, da su oblik, veličina i  boja uistinu funkcije svetlosti; oblik se puni i definiše svetlošću, boja se pojavljuje u svojoj određenosti potaknuta svetlošću; i jedna i druga izlaze iz mraka vizuelnog nepostojanja zahvaljujući svetlosti. Kjaro skuro tehnika jeste prohod u stvaralački posao prirode. Likovni umetnik postaje istinski alter deus odnosno preciznije deus sive natura  stvarajući forme i boje onako kako to čini priroda i učeći nas, posmatrače, da stvari vidimo onako kako one nastaju – ontološki podržane svetlošću.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja štampa, Beograd, 2010.

Slike: Mikelanđelo Merisi da Karavađo

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

V 

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

O pesnikinji:

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević